Iz Londona na seosku mobu
Saša i Tania Lorens odlučili da im selo Varnice bude poslednja adresa, gde žive po prirodnim zakonima bez struje i vode, imaju baštu, a naučili su s koje strane nailazi nevreme.
U podnožju vulkanske kupe Ostrvica na planini Rudnik na kojoj je nekada, prema istorijskim podacima, postojalo rimsko utvrđenje, a potom je na istom mestu Prokleta Jerina izgadila srednjovekovni grad u kojem je, kako se pretpostavlja i umrla 1457. godine, postojalo je veliko naselje od kojeg su danas ostali samo temelji. Baš na tom mestu, na nekadašnjem podgrađu kule na Ostrvici, kuću su izgradili Saša, studijski i novinski fotograf koji je dve decenije proveo u Londonu radeći za najveće novinske kuće u svetu, i Tania, primenjeni umetnik, čvrsto rešeni da im Markova ravan u selu Varnice pod Ostrvicom bude poslednja adresa.
- Beograđanin sam, ali sam 1991. otišao u Englesku. Radio sam za velike novinske agencije i modne kuće i postigao značajne profesionalne rezultate, ali život u Londonu i besmisao potrošačkog načina života učinio je da počnem da tragam za nečim novim i još nedoživljenim. Jednom prilikom, vozeći po Srbiji tamo gde me vode točkovi automobila, putem od Rudnika ka Belanovici, zastao sam baš ispod Ostrvice i pogled na tu vulkansku kupu i neka neverovatna privlačnost i osećaj pripadnosti ovom gotovo nadrealnom krajoliku je bila presudna. Drugim rečima, to je bila ljubav na prvi pogled između Ostrvice i mene i od tog dana, a to je bilo pre tri godine, doneo sam odluku da Tania i ja ovde izgradimo kuću i da se tu nastanimo. Naravno, veoma je bitno i to što je Tania pristala bez ijedne reči, iako nikada nije ni videla ni čula za Ostrvicu, da ovde sagradimo kuću i da tu živimo deleći ovu lepotu sa žiteljima sela Varnice - objašnjava Saša Lorens kako je pronašao mesto o kome je godinama sanjao.
Ručak za radnike
Brvnara Lorensovih koja je izgrađena baš po meri čoveka kome ne treba ništa više od topline i sigurnog krova nad glavom izgrađena je na brežuljku između vrha Ostrvice i puta kojim su u rimsko i tursko doba putovali karavani ka Rudniku. Za sada je to mesto tihovanja i stvaranja za Taniu i Sašu, ali kasnije kada naprave veću kuću, brvnara će biti preuređena u umetnički atelje u kojem će se okupljati njihovi prijatelji iz sveta.
- Nijednog trenutka nisam posumnjala u Sašin izbor mesta gde ćemo napraviti kuću i gde ćemo živeti, ali sva njegova objašnjenja nisu bila dovoljna da opišu lepotu i neku mističnu snagu Ostrvice. Kada sam prvi put videla ovo mesto, bila sam toliko opčinjena lepotom krajolika da mi nije ništa drugo preostalo nego da ćutim i da se u potpunosti prepustim lepoti, jer nas je gradski život potpuno istrošio - priča Tania koja je bez reči život u Londonu zamenila životom pod Ostrvicom.
Dolazak Engleza i Gospođe u selo Varnice, kako su im meštani odmah dali nova imena, izazvao je veliko čuđenje jer su meštani decenijama odlazili iz planinskog sela i nisu se vraćali. Tania kaže da je njihov dolazak u selo izazvao veliko interesovanje.
- U početku je lebdela neka neizvesnost kako ćemo se uklopiti u seoski društveni život, ali to je trajalo katko. Dobrota ovih ljudi ne može se ni sa čim izmeriti. U početku su nas samo uvažavali izdaleka, a zatim su nas pozvali na mobu i to je bio prelomni trenutak. Nisam imala pojma šta je moba, ali uz pomoć komšinica shvatila sam ko šta na mobi radi, a meni je zapalo, kao i drugim ženama, da pripremam ručak za radnike. Tako je počelo, a sada nijedna moba u selu ne može da prođe bez Saše i mene - objašnjava Tania kojoj je selo ne bez razloga odredilo nadimak Gospođa.
Englez i Gospođa
Iako je do kuće Lorensovih dovedena struja, Englez i Gospođa ne žure da elektriku uvedu u svoju brvnaru, a navikli su se i na život bez vode u kući.
- Ne žurimo ni sa strujom, ni sa vodom jer nam je i bez toga prelepo. Vodu donosimo sa izvora, a tu perem i veš i ništa mi nije teško. Ma, i bez struje i vode ovde nije dosadno jer se svakog dana dešava nešto novo. U selu se živi po prirodnim zakonima da se ništa ne mistifikuje - ni rađanje, ni smrt. Sada, posle tri godine provedene u Varnicama sebi ne mogu da oprostim što sam dosadašnji život na neki način protraćila živeći nezdravo i što se na ovaj korak nisam odlučila mnogo pre. No, nikada nije kasno da se nauči kako se gaji bašta, sa koje strane nailazi nevreme, kada će početi da pada sneg, kada nebo i zvezde najavljuju ljuti mraz, kada je vreme za košenje livada, a kada treba pripremiti drva za zimu. Saša i ja smo pronašli slobodu pod Ostrvicom, ali sve je više naših prijatelja iz grada koji bi kao i mi da im poslednja adresa bude selo Varnice ili neko drugo rudničko selo - priča Tania dok sa mužem sedi na tronoškama u hladu hrastova.
Saša i Tania su sanjali o potpunoj slobodi i osvojili su je na Markovoj ravni pod Ostrvicom, jer veruju da će se ljudi probuditi i shvatiti da moraju živeti po prirodnim, a ne zakonima betona i armature, jer jedino tako čovek može biti istinski slobodan i srećan.
Livadu kupio za foto-aparat
Ljubav koja varniči
|