Nemci su plakali za mnom

Čovek snuje, Bog odlučuje, obično kažemo kad imamo utisak da našim životnim putem upravlja nepoznata sila. Tako je i sa životom Miloša Milojevića iz Despotovca. Njegov pokojni otac Aleksandar hteo je da on postane trgovac, ali je Miloš završio Tehničko-mašinsku školu u Smederevu. Potom je u Kragujevcu završio prvi stepen Mašinskog fakulteta i postao pogonski inženjer. Sudbina ga je odvela u Titov Veles u kome je radio u tekstilnoj industriji, a odatle, umesto u kragujevačku Zastavu, gde je želeo da radi, sudbina ga je odvela čak u Nemačku.

Miloš Milojević, koji sada ima 68 godina, pre tri godine otišao je iz Simensa u penziju, ali još živi u Erlangenu, u Nemačkoj, sa suprugom Radmilom, koja je radila u Grundigu. Budućim generacijama ostavio je tri lična i četiri timska patenta, upravljao jugoslovenskim klubovima i Većem stranaca, čiji je sada počasni član. Od prošle godine postao je i pesnik, jer je napisao 70 pesama posvećenih unuku Benjaminu.

- Ako kreneš od nule, a opstaneš, i još napreduješ u poslu, moraš biti zadovoljan postignutim. Kad me sutradan unuk pita gde sam bio, reći ću mu - u Nemačkoj. Na pitanje šta sam radio, odgovoriću da sam napravio kuću. Ali, najdraže mi je što imam odgovor na pitanje da li sam nešto uradio za buduće generacije. Čini mi se da sam se celog života ponašao kao dva čoveka. Razmišljao sam i radio kao Nemac, a kad stignem kući, postanem opet Srbin.

Kuvano pile u jajetu

- Iz rodnog Despotovca otišao sam još daleke 1959. godine, iako je moj pokojni otac Aleksandar, koji je imao bravarsku radnju, hteo da ostanem tamo i postanem trgovac. Matematika mi je dobro išla, a i neki Rade trgovac mu je rekao da sam visok i tanak i da bih bio odličan trgovac. Međutim, profesor Panić iz Tehničke škole u Despotovcu, koji me je obožavao, upisao me je u Tehničko-mašinsku školu u Smederevu. "Pa dobro, ako te on upisao, on će i da te izdržava", rekao mi je otac. Ja sam se odmah rasplakao i otišao kod profesora. Rekao mi je da ništa ne brinem i da će on razgovarati s mojim ocem. Ne znam šta mu je rekao, tek jednog dana otac je rekao majci Milki da spremi pile jer ćemo nas dvojica otići do Smedereva da vidimo kakva je to škola. U 11 naveče seli smo na voz, a u Smederevu smo, nakon nekoliko presedanja i čekanja po železničkim stanicama, bili oko šest izjutra.

- Škola mi se dopala, ali internat nikako. Bilo mi je jako teško da se priviknem. Najteže mi je bilo što vikendom nije bilo kuvane hrane, već smo dobijale suve obroke. Izbegavao sam to da jedem. Moji školski drugovi su svašta nalazili u tim paketima. Kuvano pile u jajetu i slične stvari. Nisam imao uslova ni da crtam jer bi me neko gurnuo pa bi mi se mastilo propulo po papiru. Zbog toga sam odlazio kod druga Mihajla Živkovića i drugarice Radmile Dimković, čiji je otac bio direktor stolarskog preduzeća Budućnost. Imali su dve table na kojima sam crtao. Jednog dana su mi Radmilini roditelji rekli da sam mnogo oslabio i da bi trebalo da pređem da stanujem kod njih. I ja sam ih poslušao.

Čak i Nemci lažu

- Pošto sam bio vrlo dobar učenik i nisam morao da polažem prijemni ispit, upisao sam Mašinski fakultet u Kragujevcu. Bio sam druga generacija studenata. Drugu godinu studija morao sam da slušam u Beogradu. Dok sam bio na trećoj godini otac mi se jako razboleo, imao je nekoliko operacija vena i gotovo da je njegova bravarska radnja bankrotirala. Tražio je da pauziram studije godinu dana. Nisam imao izbora. U toj pauzi dogodilo se i da sam se oženio i da mi se rodila kćerka Vesna. Onda sam otišao u Titov Veles, gde sam se zaposlio u tekstilnoj industriji, koja je imala mašine iz Švajcarske i Klagenfurta u Austriji. Pošto sam dobro poznavao nemački jezik, a moj šef se razboleo, ubrzo sam postao šef.

- Odslužio sam vojni rok i vratio se u Titov Veles. Nameravao sam da pređem u kragujevačku Zastavu, ali sam čekao da dobijem stan. Međutim, jednog dana su se u našoj firmi pojavili Nemci. Bili su to predstavnici nekih firmi i njihovog biroa za zapošljavanje. Slučaj ili sudbina opet su promenili moje planove. Njihov tumač dobio je napad slepog creva i morao je hitno da bude operisan. Pozvali su mene da prevodim. Pitao sam da li ima nekog dobrog posla za pogonskog inženjera. Rekli su mi da nema, ali da bi im trebao neko ko tako zna nemački jezik. Mogao bi da budeš bager majstor, predložili su mi. Kada sam im rekao da u životu nisam seo na bager, nasmejali su se i rekli da i neću, već je to samo forma kako bih mogao da odem u Nemačku. Tada sam se zgranuo što sam saznao da i Nemci lažu. I tako sam maja 1970. godine već bio zaposlen u firmi Simon AG u Gefresu u Nemačkoj.

- Ubrzo sam upoznao Johana Fortmana, čiji je otac Adolf bio šef razvoja i proizvodnje celokupnog osvetljenja u firmi Simens u Erlangenu. Otišao sam na razgovor za posao. Rekli su mi da ću imati dve trećine manju platu ali sam pristao, jer sam želeo da radim u struci. Kada sam dao otkaz u firmi Simon AG, šef je skoro zaplakao. Pitao me je da li hoću veći stan ili nešto drugo samo da ostanem. Nisam želeo. Prihvatio sam i klauzulu ugovora u kome je probni rad za mene trajao šest meseci, iako je za sve konstruktore u odeljenju razvoja humanih uređaja trajao tri meseca. Potpisao sam i stavku da svi moji patenti pripadaju Simensu, kao i posebnu klauzulu da ondašnjoj Jugoslaviji dve godine ne smem da odajem šta sam radio u toj firmi. Radio sam u odeljenju klasičnog rendgena. Tadašnji šef Hans Iflender, koji je bio mašinski inženjer, tek je osnovao radnu grupu, u kojoj sam bio treći.

Patent epohe

- Prvi patent priznat mi je posle dve godine rada. Od naše grupe tražilo se da unapredimo rendgensko snimanje. Radio sam ulaznu i izlaznu kasetu. Onda su tražili da film, kojim se snima pacijent, ode u laboratoriju, da se tamo razvije, a potom da se vrati na sto lekara koji je snimao pacijenta. Nemci su to! Bilo je teško uraditi taj posao jer sam morao da osmislim kako da ne osvetlim film na tom njegovom putu. Posao mi je olakšalo to što sam u Makedoniji radio sa somotom i sličnim materijama. Uradio sam mustre, koje su prezentovane na kongresu medicinske tehnike, koji je te godine održan u Madridu. Onda mi je Iflender rekao da je to zrelo za patent. Ma, mani me, pomislio sam. Kad je on unapređen, mislio sam da će to biti zaboravljeno. Onda mi je šef postao doktor Šmetov, koji je doktorirao fiziku u Londonu. I on mi je savetovao da patentiram svoj izum. Pokušao sam da eskiviram, ali kad mi je to treći put rekao, priznao sam mu da ne znam dobro nemački jezik. Onda je on napisao šta je trebalo, a ja sam uradio crteže. Moj patent "Transport nerazvijenog filma kod klasične rendgen tehnike" Centralni patentni zavod priznao je 1974. godine.

- Najznačajniji patent, koji sam uradio sa trojicom stručnjaka iz raznih oblasti, bio je zračnik za skener, koji je Međunarodni patentni zavod ocenio kao zračnik epohe. Kad je ugrađen u skener i kad se video kvalitet slike, on je ocenjen kao najbolji na svetu. Najteže je bilo savladati sliku otvaranja i zatvaranja srčanih ventila jer treba istovremeno snimiti tri pokreta. Ali, ni dan-danas niko ne može da mu konkuriše. Zračnik, koji se nalazi u prstenu koji se neprestano okreće, zapravo, omogućuje da se dobije slika na skeneru. Pored njega postoji i skener blok, takozvani čitač, po kome je ceo skener sistem i dobio ime. Patent smo prijavili 1986. godine, a priznat je dve godine kasnije kad su bili sigurni da niko u svetu nema takav.

Sine, mani se politike 

- Ni danas ne mogu da objasnim zašto sam težio da odem što dalje iz zavičaja. Uvek me je vuklo nešto nepoznato i nešto novo. Mene je, praktično, uzela pod ruku omladinska organizacija. Otac moje drugarice Radmile, kod koje sam stanovao, Tihomir Dimković Vrangel bio je partizan i sa Rusima je oslobodio Smederevo. Tako sam još u školi išao u omladinsku političku školu. Čim sam napunio 18 godina, postao sam član Saveza komunista, što mnogi danas kriju. Imali smo besplatno školovanje, izvesnu sigurnost i živeli smo dobro. Već na prvoj godini fakulteta biran sam u komitet. A u Makedoniji me je čekao CK. Tražili su da ostavim posao i postanem aktivan političar. Otac me je pitao da li sam video šta su uradili sa Rankovićem. "Sine, mani se toga, već se ti drži tvog mašinstva", savetovao me je otac. I ja sam ga poslušao. U Nemačkoj sam se naučio radnoj disciplini i uvek bio spreman za dalje školovanje. Završio sam 19 kurseva na Simensovoj akademiji. Ipak, mislim da me je društveno-politički rad u mladosti pripremio za to.

- Moja kćerka Vesna iz prvog braka sa suprugom Šai Ašadom i sinom Benjaminom živi u Los Anđelesu. Oboje su zaposleni u Boingu. Mnogi mi kažu da sam blesav što se ne vratim u Despotovac. Gde da se vratim? U zemlju u kojoj moram da platim lekare da bi me pregledali?! Nikad. Sada sam došao jer smo organizovali krštenje mog unuka Benjamina, koga sam prvi put video. Bio sam presrećan jer je cela porodica bila na okupu.