Sipaju so na ranu golootočkim sužnjima

Nekadašnji zatočenici zloglasnog logora na Golom otoku i naslednici onih zatvorenika koji više nisu živi, obeštećenje od 700 dinara (6 evra) po jednom danu provedenom u tom kazamatu Brozovog komunističkog režima, smatraju uvredljivim. Književnik iz Zrenjanina Vuksan Knežević, takođe golootočki sužanj u razgovoru za "Vesti" ocenio je da je to "sramna ponuda".

- Komisija za nadoknadu rehabilitacione odštete poziva se na neke druge bivše jugoslovenske republike. Hrvatska je, na primer, to uradila bez pojedinačne sudske rehabilitacije, opštom aklamacijom je vreme provedeno na Golom otoku svima uračunala kao dupli radni staž i ti ljudi u Hrvatskoj uživaju daleko veća prava, od ove bedne ponude u Srbiji.

Zašto goolotočko pitanje do danas u Srbiji nije do kraja rasvetljeno?

- Srbija je po tom pitanju za razliku od bivših jugoslovenskih republika najkonzervativnija. Golootočko pitanje je skrivano više od 50 godina, jer je to bio jedan od najstrašnijih i najsurovijih logora u Evropi. Tu nisu masovno ubijani ljudi, ali su masovno ubijane duše u ljudima. Otpušteni zatočenici o svojim mukama više od pola veka nisu smeli da kažu nijednu reč, jer oni koji su preživeli Goli otok pušteni su uslovno iz tog logora i bili su svesni da svakog časa mogu biti vraćeni ili u taj kazamat ili u drugi zatvor.
 

Koliko ste vremena proveli na Golom otoku?

- Uhapšen sam 1949. kao maloletnik od 17 godina. Proveo sam tamo ukupno oko 23 meseca, sa istražnim zatvorom, u vreme kada je bila najsurovija tortura na Golom otoku. Kada sam uhapšen nisam znao šta je Rezolucija Informbiroa niti sam imao bilo kakve veze sa tim.

Koji je onda bio vaš "greh"?

- Smetao sam nekim drugovima koji su bili ambiciozni, a svoju ambiciju nisu mogli da dosegnu radom, pameću, poštenjem i trudom. Oni su me lažno ocinkarili i to je dokazano tokom procesa moje sudske rehabilitacije pre četiri godine. Ali, ja sam prošao šta sam prošao. I to ne samo za vreme zatočeništva na Golom otoku već i kasnije gotovo kroz ceo svoj život.
 

Po izlasku sa Golog otoka, kakav je bio vaš život?

- Bedan. Ne samo da sam ja bio nepodoban i praćen, već su moja porodica i moji srodnici bili diskreditovani. Zbog mog hapšenja i svega onog što su potom preživljavali umrla su moja dva brata. Po izlasku, nastavio sam školu sa hipotekom golootočanina i ona me je pratila celog života. Po odsluženoj vojsci i tri-četiri godine uspešnog nastavničkog rada bio sam proteran iz Banatskog Karlovca iako su mi tu živeli i roditelji. Proterivanje su obrazložili da ne sarađujem sa Udbom. Dato mi je mesec dana da odem, pa sam sa ženom i malim detetom i otpušten sa posla, morao da tražim mesto za život i drugi posao. Bio sam primoran da radim svakojake poslove, uz koje sam vanredno studirao.

I posle svega nudi se golootočka dnevnica od 700 dinara?

- Posle pola veka izgnanstva, proterivanja i ponižavanja svake vrste neko nudi obeštećenje od 700 dinara po danu zatočeništva, dakle ni pola dnevnice najobičnijeg nekvalifikovanog radnika za branje višanja, na primer. To je uvredljivo. Dželate, Jovu Kapičića i druge negovali su nacionalnim penzijama i sa najvećim počastima. Pametnije bi bilo da su ovu sramnu ponudu oćutali. Neka ostave nas mučenike da ostanemo ono što smo bili ceo životni vek. Ovakva ponuda je uvreda koja je došla golootočanima kao još jedan udar na sve ono što celog života doživljavali.