Kupite stan za 1.000 evra
Sve je počelo da zamire 1973. godine kada je zatvoren rudnik, nekada je ovde živelo 10.000 ljudi, a danas ih ima svega 290, koji jedva sastavljaju kraj s krajem i sanjaju o odlasku
Ravna Reka bila je centar svih zbivanja! Na tri terase hotela Topoljar svirala su tri orkestra. Tu su dolazili ljudi ne samo iz okolnih mesta, već i iz Kragujevca i drugih gradova Srbije. U ovom naselju ostali su samo penzioneri. Ravna Reka je kapitulirala.
Ovako Dragoslav Radivojević, koji je sa 84 godine najstariji mešanin, opisuje rudarsko naselje, jedno od najstarijih u opštini Despotovac, nastalo još 1918. I ostali meštani misle isto. A kako i ne bi kada je Ravna Reka, u vreme kad je u njoj postojao rudnik, imala skoro 10.000 stanovnika, među kojima su bili i Nemci, Rusi, Mađari, Poljaci, Albanci, Makedonci i Srbi. Prema, poslednjem popisu, u ovoj varošici živi samo 290 ljudi.
- Imali smo 14 kafana, 11 mesara, osam pekara, poslastičarnicu, bioskop koji je radio svakog dana, najveću i najsnabdeveniju samoposlugu u regionu. Hotel Topoljar, sagrađen 1947. godine, imao je lift za kuhinju i lift za prevoz gostiju do soba. U to vreme čak ni u hotelima u Kragujevcu nije bilo liftova. Prvi smo u kraju imali vodovod, sagrađena je osmogodišnja škola koju je u dve smene pohađalo 500 učenika. Danas imamo jednu prodavnicu, kafić i dva đaka u školi. Pošta i ambulanta nisu radile dve-tri godine, pa su otvorene uoči izbora - žali se Milorad Stanojević, predsednik mesne zajednice.
Strah od kiše
Stanojević priča da su 1922. godine sagrađene dve rudarske kolonije sa 20 zgrada u kojima su bila po četiri stana. Potom su 1948. godine napravljene ostale zgrade. Od tada do danas jedino je 1975. godine napravljena svlačionica za fudbalski klub. Život u Ravnoj Reci počeo je da zamire 1973. godine kada je ugašen rudnik. Od tada su otišli svi koji su imali kuda da odu.
- Nigde nije lepše nego ovde, ali odavde treba bežati. Iako studiram prava u Beogradu, planiram da odem u Beč jer mi je prijatelj već našao posao. Ovde nema budućnosti. Nemam sa kim ni da popričam jer više od 100 ljudi je jednom nogom u grobu pošto su stariji od 70 godina. Ima dvadesetak momaka i četrdesetak neženja starijih od 40 godina. Jedino rešenje je da što duže spavate. Onda i dan nekako prođe. Ako ustanete oko podneva, gledate kako ulicom prolazi jedan pas, pa drugi, pa treći. Onda dođe vreme kada se otvara kafić. I tako nekako progurate dan - kaže 25-godišnji Vladimir Stojković.
Trajan Stamenković potvrđuje njegovu priču. Ovaj 74-godišnjak je od 1966. godine radio u rudniku, a sada njegov sin Slaviša radi u rudniku Rembas. On kaže da je mnogo ljudi umrlo ili su otišli u u okolne gradove.
Svetlana Radojković je pre dve godine došla u Ravnu Reku iz Milive jer se udala za Dejana Krstića. Oboje kažu da je život u ovom naselju ubitačan.
- Veoma teško živimo. I siromašno. Zgrade u kojima stanujemo stare su više od 100 godina. Zimus smo strahovali da nam ne padne krov na glavu. Plašimo se svake jače kiše. A pošto smo blizu Pasuljanskih livada, na kojima vojska izvodi vežbe, zidovi nam neprestano pucaju od potresa. Eto, prošle godine se srušio krov sa susedne zgrade, ali, srećom, niko nije stradao. Stvarno težak život. Ali, i dosadan. Nemamo nikakvu zabavu i razonodu. Mislim da to može da se promeni, ali treba neko da pokrene - navodi Svetlana, koja je nezaposlena.
Vazdušna banja
Kad politika uplete prste
Od ambulante nema vajde
|
Dejan, rudar u Senjskom rudniku, kaže da nema kuda da ode jer je ovde rođen. Sa setom se priseća nekadašnjeg života u varošici punoj ljudi. Danas razmišlja kako da pregura mesec sa malom platom. Ako bi popravljao stan, ne bi imao za račune, hranu, odeću. Imaju i baštu, sade povrće, ali opet jedva sastavljaju kraj s krajem.
A deda Dragoslav s početka priče, stolar u penziji, seća se vremena kada je sa bratom Dragomirom harmonikom uveseljavao goste u hotelu, ali i kako su kamionima odlazili na priredbe u susedne gradove.
- Ej, šta smo sve imali! Mnogo smo radili, ali smo lepo živeli. Sad su nam pred izbore obećavali da će nešto da izgrade. Ne verujem. Od 1945. godine niko nije uradio kao što Milorad Stanojević sada radi. A neka balavurdija dežurala na izborima i on je izgubio za pet glasova. Kako je moguće da pobede demokrate, kada one ništa nisu uradile u naselju? Sigurno su pokrali glasove. Ej, sramota! - ljuti se deda Dragoslav.
Predsednik Milorad Stanojević slaže se i kaže da je naselje prestalo da živi od kada su demokrate na vlasti u despotovačkoj opštini.
- Pre njihovog dolaska uradili smo školu, renovirali Dom kulture, asfaltirali deo naselja. Sredili smo sva tri groblja. Prošle godine opštinska komisija je konstatovala da su naša dva groblja najsređenija u opštini, ali nijedan medij to nije objavio. U Ravnu Reku nije moglo da se uđe, a mi smo napravili put. Ne vidim svetliju budućnost za ovo naselje, jer su demokrate naterale narod da glasaju za ukidanje samodoprinosa, koji je bio jedini izvor prihoda. Pretili su otkazima ako glasaju za samodoprinos. Od tih para održavali smo uličnu rasvetu i infrastrukturu. Sada smo nas nekoliko platili gorivo da očistimo travu u parku - priča Stanojević.
Meštani Ravne Reke jedini spas vide u turizmu jer se naselje nalazi na 700 metara nadmorske visine i prava je vazdušna banja. Do tada će meštani stan od 60 kvadrata nuditi za samo 1.000 evra, a noviji stan od 85 kvadrata za 2.000 do 3.000 evra. Ali, niko neće biti zainteresovan da ih kupi.
