Jedemo tri dana u nedelji
Mahala Anđelinkovci, 25 kilometara severoistočno od Vranja. Nit na Bareliću, nit u Koćuri. Negde na granici atara, kad se pređe Koćurska reka. Do kuće Pešića dolazi se peške ili terenskim vozilom tri kilometra zemljanim, krividuvim putem, koji pred kraj više liči na zaraslu stazu. Majske kiše raskaljale put, narasla trava, pa se još teže prilazi. Kuća nakalemljena na temelj od rečnog kamena.
Tomislav Pešić nas dočekuje u dvorištu, pored ugaslog ognjišta sa kojeg je ukraden ozidan bakarni kazan za pečenje rakije. Stoji kao stećak krajputaš da svedoči o porodičnoj sudbini, ima ime i prezime, ali nema dokumenta. Apatrid na rođenoj zemlji. Bez zanimanja; i ono zvanje poljoprivrednik izgubio zbog bolesti.
Nema stoke, ni petla da zakukuriče pred ulaznim vratima i najavi novi dan. Tomislav ima 57 godina i poguren je jer ga muče hronični bolovi u stomaku, rukama opipava dovratak, ne vidi gotovo uopšte na levo oko, na desno malo bolje.
- Živim sa suprugom Stanislavkom i ćerkom Stankom. Nemamo nikakvog prihoda. Dok sam bio zdrav, radio sam sve i svašta. Koliko da preživimo. Sada sadimo ispred kuće malo krompira, beremo divlje zelje, kiseljak, šipurke, trnjine, šumsko voće. Nekad nam neko donese kilo-dva brašna, imamo hleba. Štedimo na svaki gram. Nemam pomoć, imam zemlju i šumu, eno, gore, iznad kuće, u planinu i valjda smo po državnom zakonu bogati. Po ljudskom, krivi smo što smo živi - priča Tomislav.
Pobedio me strah
U čatmari dve sobice sa desne strane. Sa leve sve zamandaljeno katancima; nema šta da se vidi. Pusto i prazno. U jednoj sobi sede preko dana, ručavaju i večeravaju, ako ima šta. Prozor omanji, krevet rasklimatan, drvene stolice i jedan tronožac. Naravno, i niski drveni jajasti sto - sofra. Dole zemlja, poprskana vodom da se ugasi prašina. Zidovi crni, popucali, nikad neokrečeni. Šporet star, odžak izbijen iz nužde, pa se dimi, i gore oko plafona.
Stanislavka ne čuje, morate da priđete bliže, kako bi vas gledala u usta i razumela. To je njen način sporazumevanja. Kreće se pomoću drvenog štapa. Skida maramu-šamiju i pokazuje na temenu veliku otvorenu ranu. Nema para za lekara, a nemaju ni overenu zdravstvenu knjižicu. Ne plaćaju osiguranje preko poljoprivrede više od deset godina. Kažu da su živi, a u stvari mrtvi.
- Boli me sve, reuma me iskida, ali glava... Mislim će se raspukne... pusta boleština, ona li je za sirotinju? Za nikoga nije, a skoro sam morala da idem na Bareliću u
Tihovanje i bolest
|
prodavnicu, dali nam na čekanje brašna, 25 kile. Podelila sam ga u dve veće prtene torbe i donela peške za manje od 45 minuta. Hodam, nosim i plačem od bolova - uzdiše Stanislavka.
U uglu, pored šporeta sedi 26-godišnja devojka Stanka. Odsutno lice obasjava sunce koje se probija kroz mutno staklo. Povremeno pomeri plitku, omanju tepsiju u kojoj se kuva krompir sa dosta zaprške. Stanka je završila srednju Ekonomsko-trgovačku školu u Vranju, stanovala u internatu, bila devojka za primer. Uzdanica Pešićevih. A onda se razbolela. Psihički je bolesnik. Skoro, bila je tri meseca u Toponici kod Niša. Sada je, kaže, mnogo bolje. Ali, nema ni lekova ni para, a bez njih ne može.
- Počelo je još kad smo bili na praksi, drugarici je pozlilo, pala je u nesvest, a ja sam doživela stres. Od tada je krenuo da se u meni uvlači neki čudan strah, ne mogu da spavam, samo mislim na jedno - gotova sam, umreću! - priča Stanka.
Šuma plaća dugove
Pokazuje susednu, još manju sobu. Dva stara kreveta, jedan njen. Sa desne strane peć-kube od lima. Seda na jedan od kreveta.
- Volela sam život, drugarice, drugove... Planirala da se zaposlim, ostanem u Vranju, pomognem roditeljima, da se udam i imam porodicu. Sada, jedino želim da sam zdrava, da ne završim u Toponici, da roditelji ne padnu u krevet - zabrinuta je Stanka.
Podovi su u celoj kući zemljani, neravni. Nema televizora, radija, niti tranzistora, ni sata na navijanje, a kamoli frižidera, zamrzivača...
Stanka ćuti i gleda u tepsiju, vri krompir.
- Naučili smo da jedemo tri dana u nedelji. Ni komada hleba. Moramo da štedimo brašno kad ga imamo, da bismo rasporedili gladovanje. Ove godine podbaciše
pečurke. Hladna zemlja, lisičarki ni za lek, vrganja pokoji komad. A kad ih ima, bacimo na užarenu plotnu i slatko se najedemo - priča Stanka.
Srećna je što ima zdravstvenu knjižicu, ali nema za participaciju za prepisane lekove. Kad ima pečurki, Pešići dođu do nekog dinara, koliko da vrate dugove.
- Valjda će da se pojave, da vratimo dug za uzeto brašno, so, šećer, zejtin u prodavnici na Bareliću. Nakupilo se preko 200 evra. Ljudi nas znaju, čekaju... Daće bog, zagrejaće se zemlja - uzdiše Tomislav.
Dom od blata
|
