Najveće predratne afere (12): Politika zidala most

Prošlo je samo 24 sata od zvaničnog izbora nemačkog Krupa za graditelja beogradskog mosta Kralja Aleksandra, a francuski Batinjol je već "stigao" do premijera Petra Živkovića.

Beograd je posle Prvog svetskog rata od pogranične prestonice male kraljevine postao središte velike južnoslovenske države, pa je žurio da što pre postane savremena evropska metropola. Glavni uslov za to bile su nove saobraćajnice. Zato most preko Save nije trebalo da bude samo veza Beograda sa Evropom, nego i spona prestonice sa krajevima koji su pre rata pripadali Austrougarskoj monarhiji. Iako se monarhija u ratu raspala, u svesti naroda Sava i Dunav su i dalje opstajali kao međudržavna granica, tako da je premošćavanje ovih reka bilo snažan simbol jugoslovenstva.

Most je nazvan imenom kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića Ujedinjitelja, i morao je da bude trajan i monumentalan kako bi protivrečio svima koji su smatrali da je ujedinjenje privremena stvar. Kako se znalo da će građevina biti skupa, konkurs za podizanje velelepnog mosta privukao je veliku pažnju javnosti.

Premijeru na mala vrata

Rok za prijem ponuda bio je 10. avgust 1929, ali nijedan od jedanaest preduzimača nije odgovorio na uslove, pa je Ministarstvo građevina produžilo rok za dva meseca. Tada se javilo sedam kompanija, a najbolje ponude dali su stranci. Pošto su svi ponuđači predlagali plaćanje delom iz reparacija (ratne odštete), u naturi, a delom u gotovini ili na kredit, ali pod različitim uslovima, sada je Ministarstvo finansija ponovilo konkurs, i to pod ovim uslovima: od reparacija bi se platilo pet miliona maraka, a ostatak preko obveznica čiji bi rok otplate bio 30 godina, sa kamatom od 6,5 odsto.

General Petar Živković

Neka preduzeća su odustala, a druga se udružila i dala ponudu, ali nijedno nije pozvano na završne pregovore jer je kasnio arhitektonski projekat mosta, poveren Nikoli Krasnovu. Projekat je konačno završen krajem 1929. godine, a pošto se promenio obim i složenost radova, raspisan je novi konkurs, sa rokom do 10. februara 1930. godine. U utakmici su ostala četiri konkurenta, a ponudama su se izdvojili Francusko građevinsko društvo Batinjol i nemački Krup. Francuzi su sa partnerskom firmom "Gutehofnungshite" tražili za posao 179 miliona dinara, s tim da im se isplati pet miliona maraka na račun reparacija, a ostatak u obveznicama sa rokom od 20 godina i kamatom od 7 odsto. Krup je sa još tri nemačke firme ponudio cenu od 203 miliona dinara, od čega bi iz reparacija bilo plaćeno 6,2 miliona maraka, a ostatak u bonovima sa osam odsto kamate. Privredno-finansijski komitet ministara doneo je 13. marta 1930. odluku da se posao ustupi Krupu, koji je, prema mišljenju ministra građevina, već svojim čuvenim imenom davao garanciju da će posao izvesti kako valja. Posle te odluke, u gradnju Mosta kralja Aleksandra Prvog umešala se politika.

Jedva da je prošlo 24 sata od izbora Krupa za graditelja mosta, a francuski Batinjol je već na mala vrata stigao do predsednika Vlade, divizijskog đenerala Petra Živkovića. On je potom, 14. marta pozvao ministra finansija dr Slavka Švrljugu na poverljivi razgovor, i od tada su događaji o ugovaranju posla počeli da se odvijaju filmskom brzinom u korist Francuza i njihovog nemačkog partnera. Kasnije se pokazalo da je, najverovatnije, ključni čovek za vezu između njih i premijera bio generalov brat Mita Živković.

Kosta Kumanudi

Ministar finansija je pozvao ministra građevina Stevana Savkovića da u prisustvu Lebera, generalnog direktora Batinjola, "razjasne neka pitanja" koja su samo dan ranije navela Privredno-finansijski komitet da donese odluku nepovoljnu po francuske građevinare. Naime, ova kompanija je bila finansijska grupa, a ne pravo građevinsko preduzeće, a najviše im se prigovaralo to da nisu završili ni ranije ugovoreni posao, isušivanje Pančevačkog rita.

Direktor Leber je odbacio oba prigovora, znajući da je tajna odluka u korist njegove kompanije već doneta. Ponovo je sazvan Privredno-finansijski komitet koji je pozvao sve četiri firme sa poslednjeg konkursa da u roku od 15 dana prilagode ponude objavljenim uslovima za posao, kako bi konačno utvrdilo ko je najpovoljniji.

Međutim, ministar Švrljuga je pre tog roka, već 20. marta obavestio Lebera da je Ministarski savet utvrdio da je njegova kompanija ipak najbliža traženim uslovima. Leber je istog dana pozvan u Vladu na još jedan dogovor, gde je rok za završetak radova produžen sa 36 na 38 meseci, garancija za izvršene radove na dve godine umesto jedne. Doterani su i uslovi za kreditiranje radova. Zbrzani izbor izvođača na konkursu koji se pre toga otezao mesecima, kao i način finansiranja radova nisu promakli drugim ponuđačima, a naročito činjenica da je jugoslovenska vlada odabrala kompaniju koja se loše pokazala na prethodnom poslu.

Konačan ugovor o gradnji lančanog mosta kralja Aleksandra Prvog u Beogradu preko Save i puta Beograd - Zemun potpisan je sa Batinjolom 8. aprila 1930. godine. Desetak dana kasnije donet je zakon kojim su ova kompanija i njen partner oslobođeni plaćanja poreza, taksa i carina. Pregovori su okončani, ali ne i glasine u beogradskoj čaršiji. Sumnjalo se da su pojedini ministri, poznati političari i privrednici prihvatili štetan ugovor i nepouzdanog izvođača radova kako bi napunili sopstvene džepove.

Glasine su potvrđene tek 1934, najpre u privatnom razgovoru predstavnika Batinjola u zemlji, Kagana, sa šefom Odseka zajmova jugoslovenskog Ministarstva finansija dr Ljubišom Mikićem. Kagan je tvrdio da je jugoslovenska javnost bila u zabludi kada je mislila da je francusko preduzeće ostvarilo ogromnu zaradu, jer je ono imalo "posebne troškove": moralo je da zaposli dosta ljudi koji prema sposobnostima nisu bili od koristi, ali su donosili preporuke od pojedinaca iz "najviših političkih krugova". Odatle se lako pretpostavilo da su te ličnosti zapravo francuskoj firmi zapošljavanjem svojih ljudi zapravo naplatile uslugu što su je odabrale za posao mostogradnje. Kagan nije ni skrivao imena ljudi koji su intervenisali. Pomenuo je izvesnog inženjera Petrovića koji je na preporuku francuske ambasade i poznatih političara Koste Kumanudija (demokrate i dotadašnjeg gradonačelnika Beograda) i Momčila Ninčića zaposlen za honorar od 7.000 dinara.

Iako je bio nesposoban za posao, Petrović je na zalaganje istih ljudi vraćen na gradilište. Izvesni Paunović je, takođe na zahtev Kumanudija kao zastupnika ministra inostranih poslova, postao nadzornik magacina građevinskog materijala, iako je to mesto već bilo popunjeno. Kada je "nadzornik" uhvaćen u krađi magacina, samo je otpušten, bez krivičnog gonjenja. Posle toga je Kumanudi preduzeću uputio pismo u kome je povukao svoju preporuku jer je "o moralnim kvalitetima Paunovića bio netačno obavešten".

Još afera sa Batinjolom

Kagan je izneo još nekoliko slučajeva u kojima su razni poslanici francuskoj kompaniji nudili "svestranu pomoć i zaštitu" ukoliko se uključe u posao gradnje. Most kralja Aleksandra je svečano otvoren 1934. godine, a iste godine isplivala je još jedna afera sa francuskim Batinjolom oko izgradnje pruga Glogovci - Peć i Bihać - Knin. Ugovor je najpre sklopljen sa Edmonom Boajeom, preduzimačem iz Francuske, ali se, kao i u slučaju beogradskog mosta, preneo na Batinjol. Ovoga puta, afera je izazvala svađu u Vladi oko toga ko je odgovoran za potpisivanje, kako se ispostavilo, štetnog ugovora. Slučaj je stigao u Skupštinu, ali je jedini rezultat spora oko Batinjola bila komisija koja je izdejstvovala reviziju ugovora, i time delimično umanjila štetu nanetu državi.