Najveće predratne afere (5): Ratnicima dečji opanci

Obuća koju su liferanti prosledili braniteljima Srbije 1914. bila napravljena od trule kože i presovane hartije, a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša.

Korupcija u Kraljevini Srbiji pojavljivala se svaki put kada je država trebalo da obavi neki veliki posao, a najveći takvi poslovi su bili u vezi s vojnim nabavkama. Iako je od Majskog prevrata i pada poslednjeg Obrenovića početkom 20. veka uspostavljen uzoran parlamentarizam, naredne godine su prolazile u senci budućih ratova za odbranu nezavisnosti i slobode naroda. Srbija je najpre godinama trpela ekonomsku blokadu Austrougarske, poznatu kao Carinski rat, a u vreme Aneksione krize, kada je Austrougarska 1908. pripojila Bosnu i Hercegovinu, država se našla na ivici rata s moćnim severnim susedom. Srbija je potom morala da plaća ubrzano naoružavanje, pa je u neposrednoj opasnosti od Velikog rata, u Francuskoj uzela ratne kredite koji su dosegli basnoslovnih 400 miliona franaka. Naoružavanje i opremanje slabo naoružane i odevene srpske vojske nekim srpskim tajkunima bila je dobra prilika za brzu zaradu.

ŽRTVE TADAŠNJIH TAJKUNA: Srpska vojska u Prvom svetskom ratu

 

Kad pukovnik hvali

Za nabavku vojne opreme bio je namenjen najveći deo državnog zajma iz 1906. godine, od 95 miliona tadašnjih dinara. Oprema se nabavljala u francuskim zavodima "Šnajder-Krezo" pod nadzorom srpske vojne komisije kojoj je predsednik bio pukovnik Mihailo Rašić, a odgovornost u nadzoru kvaliteta isporuka imao je pukovnik Damjan Vlajić, načelnik artiljerijskog odeljenja Ministarstva vojnog. Članovi komisije su se požalili ministarstvu na ponašanje Rašića prilikom provere kvaliteta opreme. Najveće zamerke bile su zbog kvaliteta topovske municije koja nije bila savesno testirana. Tako je u svakoj isporuci protureno mnogo škarta i šrapnela koji su bili neupotrebljivi.

Iako su postojali čvrsti dokazi o nesavesnom postupanju, Ministarstvo vojno nije ništa preduzelo. Slučaj je dospeo u Narodnu skuppštinu tek u vreme dramatičnih zasedanja 1908. povodom aneksije Bosne i Hercegovine. Na tajnoj sednici 20. decembra radikalski poslanik Petar Mišić je postavio ministru vojnom generalu Stepi Stepanoviću pitanja o slučaju pukovnika Rašića. Podaci koje je tada izneo veoma su uznemirili ostale poslanike, a general Stepanović je tri dana kasnije podneo ostavku. Novi ministar general Mihajlo Živković odmah je smenio pukovnike Rašića i Vlajića jer je u arhivi prikupljena podrobna dokumentacija o njihovim zloupotrebama, i na sednici 7. januara 1909. potvrdio da su optužbe tačne. Najteža optužba protiv Rašića bila je ta što je promenio tip šrapnela, bez dogovora sa ostalim članovima komisije, što je pobudilo ozbiljne sumnje da ispod svega ima nečeg većeg od običnog nemara i samovolje. Izmenjeni tip šrapnela je imao slabije dejstvo od onog koji je 1906. ugovoren sa fabrikom "Šnajder-Krezo".

Prema procenama skupštinske komisije koja je obrazovana za ovu aferu, više od polovine čitave porudžbine šrapnela od skoro sedam miliona dinara primljeno je "protivno tehničkim pogodbama i na sumnjiv način". Pojavila se i osnovana sumnja da su pojedini rukovodioci francuske fabrike učestvovali u proturanju škarta i falsifikovanju kontrolnih žigova na municiji, dok je u izveštajima Ministarstvu vojnom pukovnik Rašić davao o tome ulepšanu sliku. Štaviše, on je preko svake mere hvalio dobre poslovne običaje u "Šnajder-Krezou", čak je u jednom svom izveštaju naveo da je ova fabrika izvršila "svoju obavezu po ugovoru na način koji joj na čast služi kao velikoj svetskoj oružanoj fabrici", te da je fabrika "sa najvećom gotovošću primila na sebe, da nam bez naknade troškova učini ne samo sva usavršavanja koje sam od nje tražio".

Kao vrhunac dobronamernosti, Rašić je naveo da je fabrika "ženerozno (velikodušno) davala municiju za pucanje" sa kojom su "udvostručili strogost kontrole za primanje municije na veliki rizik po njenu sopstvenu štetu". Navodno, francuski fabrikant je zbog daljih poslovnih odnosa sa Srbijiom izgubio oko pola miliona dinara. Sve i da nije došlo do optužbi za korupciju, ovi preterani hvalospevi neverovatne poslovnosti francuskog proizvođača oružja bili bi dovoljni da pobude sumnju. Pukovnici Rašić i Vlajić su uhapšeni u julu 1910. godine prema odluci ministra vojnog, ali su već posle dve nedelje pušteni na slobodu do početka suđenja pred Velikim vojnim sudom. Topovska afera je okončana tako što su optužbe protiv Vlajića bile potpuno odbačene, dok je Rajić oslobođen, uz brojne propuste u sudskom pretresu. Pukovnici su potom penzionisani. Mihajlo Rašić je vraćen u službu u vreme Balkanskih ratova, a kasnije je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca napredovao do ministra vojnog.
 

Vojvoda Stepa Stepanović

Sledeće afere u vezi s vojnim nabavkama su podigle na noge skupštinsku opoziciju i uzburkale srpsku javnost. Pojavile su se tokom rata u kom je nestala jedna trećina ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije, i za žrtve imale upravo narod koji je ginuo za oslobođenje otadžbine. Dok je srpska vojska u blatu Posavine i Podrinja branila zemlju, skoro dve trećine opanaka koje je joj je dopremio srpski liferant bilo je neupotrebljivo. U to doba veliko nezadovoljstvo je obuzelo vojsku upravo zbog loše opreme s kojom je poslata u rat. Nije bilo dovoljno obuće i odeće, mada su za njih odvojeni milioni državnog novca. Jedina obuća koju je država mogla da da vojsci bili su opanci. Aferu je u novembru 1914. pokrenuo Triša Kaclerović, poslanik Srpske socijaldemokratske partije. Narodna skupština je obrazovala komisiju, a njeni nalazi su bili poražavajući.

Opanci za vojsku su rađeni od "rđave trule kože, često i od presovane hartije". Mnogi su bili "kratki, kao za decu", a većina nije mogla da izdrži više od jedne nedelje marša. Liferanti su bili dvojica industrijalaca iz Niša, braća Milan i Vlada Ilić. Narodna skupština, međutim, ne samo što nije preduzela ništa ni protiv nabavljača ni protiv odgovornog u vojsci, pukovnika Dušana Popovića, nego je Vlada Ilić februara 1915. dobio novu porudžbinu za velike količine vojnog rublja, dok je pukovnik Popović kasnije bio unapređen u načelnika opšteg odeljenja Ministarstva vojnog. Opančarska afera je tragični završetak dobila već u zimu 1915. i 1916. godine, kad su tokom krvavog povlačenja preko Albanije mnogi vojnici nastradali upravo zbog loše obuće. U tom povlačenju je izgubljena i celokupna dokumentacija o ovoj aferi.

Pesak u brašnu
 

Mihailo Rašić

 

Još jedna velika afera je izbila na samom početku Prvog svetskog rata. Otkriveno je da je prilikom mlevenja žita za vojsku Konstantin Popović, jedan od velikih mlinara iz Niša, mešao državnu pšenicu salošim brašnom. Otkriveno je da je brašno koje je potom slao vojsci bilo tako loše da su, onako zgrumuljano i ubuđano, radnici u mlinu morali da ga razbijaju čekićima. Afera je izašla u javnost putem dnevnika "Politika" i izazvala ogromno ogorčenje u narodu, koje je postalo još veće pošto je otkriveno da je Popović u brašno za vojsku dodavao i pesak. Liferant je osuđen na četiri godine robije, ali, kako je inače bio rezervni oficir srpske vojske, umesto u zatvor, upućen je u jedinicu. Posle rata suđenje mu je obnovljeno, ali su i ovom prilikom sudska dokumenta nestala u albanskim gudurama. Popović, inače stric čuvenog komuniste, partizana i poratnog ministra Koče Popovića, oslobođen je krivice.