Najveće predratne afere (4): Cena državne savesti

Nesolidna francuska banka je dobila posao gradnje srpske železnice tek pošto je podmitila vrh Srbije, od Dvora do opozicionih poslanika.

ŽELEZNICA IPAK STIGLA: Prvi voz za Niš 1884. godine

 

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija je postala nezavisna kneževina, ali su uz taj, decenijama željno očekivani položaj, stigle i važne obaveze. Jedna je bila da izgradi prugu na svom tlu koja je, kao deo evropskog železničkog sistema, trebalo da spoji Austrijsku monarhiju sa Turskom. Srpske vlasti su još od polovine 19. veka pokušavale da o svom trošku izgrade prugu od Beograda do Niša, i dalje na jug i istok, ali za takav poduhvat nije bilo novca. Tek je međunarodna obaveza naterala zvaničan Beograd da se zaduži i izgradi prugu, sa rokom od tri godine. Kad je došlo vreme da se traži kreditor, liberalska vlada predsednika Jovana Ristića je 1880. raspisala javni konkurs, ali je pristigla samo jedna ponuda, i ona je odbijena kao nepovoljna. Već u oktobru iste godine došla je druga vlada, a na njenom čelu se našao pravnik i član Napredne stranke Milan Piroćanac.
 

Dogovor bez konkursa

Novi ministri su bez konkursa sklopili predugovor sa francuskom kompanijom Generalna unija o železničkoj koncesiji. Uslovi kreditiranja, izgradnja i korišćenje železnice bili su veoma povoljni za stranog partnera, ali ne i za Srbiju: iznos francuskog zajma za 365 kilometara pruge iznosio je skoro deset godišnjih državnih budžeta, što bi, kako su izračunali kasniji ekonomisti, danas odgovaralo fantastičnom iznosu od oko 20 milijardi dolara! Kredit za prugu je otvorio žučne rasprave u Narodnoj skupštini.

Poslanik opozicije Ranko Tajsić je izneo sličan primer o građenju železnice u američkoj državi Viskonsin dvadesetak godina ranije, kada su guverner, ministar mnogi savetnici i poslanici primili mito. Skupštinska većina je konačno 1881. odobrila ugovor sa Francuzima, ali su godine koje su sledile otvorile Železničku aferu, i ona je postala najveći korupcionaški skandal nove Srbije. Posle svega dve godine, Generalna unija je bankrotirala, a država se našla pred ekonomskom propasti. Spasla se tek intervencijom velikih sila. Savremenici su bili uvereni da je nesolidna francuska banka uspela da dobije posao tek pošto je podmitila sam vrh srpske države: kneza Milana Obrenovića, kneževog ujaka pukovnika Đorđa Katardžija, vođstvo naprednjačke vlade, ali i neke opozicionare.

U listu "Sadašnjost" naredne godine je optužen prvak opozicione, Radikalne stranke Nikola Pašić da je od predsednika Generalne unije Ežena Bontua primio mito kako bi obezbedio kvorum u skupštini za ratifikaciju ugovora, jer se opozicija u raspravi o ugovoru već spremala da napusti sednicu. U izveštaju 1883. godine V. Zavackog, činovnika Društva za izgradnju i eksploataciju srpskih državnih železnica, koje je preuzelo posao propale francuske banke, tvrdi se da je mito od jednog miliona dinara primio Katardži, a uz njega su dva naprednjačka ministra i pet njihovih poslanika primili ukupno 300.000 dinara. Naredne godine, tada već bivši predsednik vlade Milan Piroćanac je počeo da gradi velelepnu vilu u Beogradu, iako se znalo da je pre dolaska na vlast bio u dugovima. Piroćanac se po odlasku iz premijerske fotelje dobio posao kao advokat Železničkog društva sa ogromnom godišnjim platom od 20.000 franaka, a kuću je gradio kreditom kod Lenderbanke, partnera Generalne unije.

Činovnik pomenutog društva Tasa Ivković je 1889. godine objavio brošuru "Bombe" sa spiskom ljudi koje je potkupio Ežen Bontu, predsednik Generalne unije. Na spisku se pored ministara i poslanika našao i knez Milan, koji je od obećanih šest, primio dva miliona dinara. Osumnjičeni ministri i neki poslanici su tužili Ivkovića zbog klevete, i ovaj je za to bio osuđen na šest meseci zatvora, ali sud tokom parnice nije uvažio samo tužbu Milana Piroćanca. To je značilo da se bivši premijer ipak nalazi pod sumnjom da je primio mito.

Čedomilj Mijatović

O Želeničkoj aferi je mnogo godina kasnije, 1917. i 1928. pisao i Čedomilj Mijatović koji je u doba afere bio ministar finansija i inostranih dela i prvak Napredne stranke. On je naveo da je spisak Tase Ivkovića bio tačan i da je sastavljen prema poverljivim pismima Bontua, do kojih je došao jedan službenik Generalne unije, poreklom Srbin. Mijatović je tvrdio da je Bontu i njemu samom ponudio 300.000 dinara mita, što je odbio, i da mu je pokazao spisak korumpiranih poslanika potrebnih za kvorum. U spisu od 1928. Čedomilj Mijatović je obelodanio dug kneza Milana Obrenovića i korupciju opozicionih radikalskih poslanika. Knez je, naime, u vreme potpisivanja ugovora za železnicu imao privatni dug od tri miliona franaka, pa je njegov ujak pukovnik Katardži predložio Mijatoviću da se bez kneževog znanja traži od Generalne unije da isplati taj dug na ime železničke koncesije.

Ministar je odbio, ali je iz kasnijih razgovora sa Bontuom saznao da je novac za srpski dvor ipak bio isplaćen. Prema Mijatovićevom mišljenju, novac nije ni stigao do Milana, nego ga je zadržao njegov ujak Katardži, jer je Milan, kada je nekoliko godina kasnije abdicirao, navodno i dalje imao isti dug. Na suprotnoj strani je stajala verzija afere srpskog istoričara i političara Stojana Novakovića, koji je u jednom privatnom razgovoru kolegi Slobodanu Jovanoviću rekao da je potkupljivanje vodio knez, potonji kralj Milan preko Bontua, i da glavnine srpske vlade o tome ništa nije znala. Novac su dobili Milan Obrenović, Đorđe Katardži i prvaci naprednjaka. Slobodan Jovanović zaključuje da ta priča ima smisla jer Bontu nije znao koliko kome treba ponuditi, i da je knez bio prava osoba za "taksiranje savesti". Iako je Železnička afera gurnuna Srbiju na ivicu bankrota, njeno sudstvo nije moglo da utvrdi činjenice jer se sve odigravalo u senci vladarske kuće, a i ostali učesnici su bili dovoljno moćni i vešti u prikrivanju dokaza. Jedini vidljivi dokaz u postojanju korupcije u gradnji srpske železnice ostala je vila Milana Piroćanca, u Francuskoj ulici 7. U njoj se danas nalazi sedište Udruženja književnika Srbije.