Najveće predratne afere (2): Udri dukatima po glavi
Vođa drugog, pobedničkog srpskog ustanka Miloš Obrenović je prema sudu istoriografije bio najveći vladar obnovljene Srbije, ali je u isto vreme bio despot kakav se viđa danas još samo u diktaturama trećeg sveta.
Vladao je u dva navrata i imao samo dva cilja - da stvori nezavisnu državu i sopstvenu dinastiju. Prirodnim darom za diplomatiju i lukavošću uspešnog trgovca ostvario je oba. Turskim hatišerifima od 1829. godine Srbiji je priznata samostalnost, a njemu nasledno kneževsko pravo.
Mali sultan
U doba prve vladavine knez Miloš Obrenović ponašao se više kao mali sultan nego kao prosvećeni hrišćanski knez. Tekao je Srbiju kao što seljak stiče posed. Kako je državne interese uvek poistovećivao sa sopstvenim, nije pravio ni razliku između svoje i državne kase. Bio je pohlepan na svako dobro parče zemlje, pa je uzeo najbolje njive, livade, skele, mehane, vodenice. Glavni izvori bogatstva bili su mu zakupi carskih poreza na tlu Beogradskog pašaluka. Na vrhuncu moći zakupio je i sve carinarnice, skele i carski harač. Preuzeo je uvoz soli iz Vlaške i Moldavije, zabranivši svim ostalim podanicima da trguju ovom robom.
Trgovao je stokom, kožom i kukuruzom, da bi na kraju držao monopol na celu trgovinu u Srbiji. Pošto je Porta prestala da šalje finansijske inspektore, knez je u dogovoru sa Marašli Ali-pašom dobio pravo da samostalno prikuplja carske regalije sve do ukidanja harača 1835. godine. Porezi koj je prikupljala Narodna kancelarija išli su pravo u ruke knezu.
Knez Miloš stekao je ogromno bogatstvo koristeći vlast, ali je svoju ekonomiju vodio štedljivo i pametno. Rođen u najvećem siromaštvu, do abdikacije 1938. godine postao je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Koliko je stekao, govori i to da je bio u prilici da pozajmljuje novac i turskom sultanu! Kod njega su se zaduživali svi viđeniji Turci u Srbiji, ali i paše iz susednih zemalja, kao i baron Sigental, komandant Varadinske generalne komande austrijske vojske kod Novog Sada.
Bili su to zapravo politički zajmovi na koje je knez Miloš često umesto zelenaške kamate ubirao političke protivusluge. Deo imovine koju je prisvojio knez Miloš Obrenović je koristio da bi napravio državu, pa je otkupljivao hrišćansko roblje od Turaka, pomagao Vuka Karadžića i druge rodoljubive intelektualce.
Pošto je rano pronikao u mentalitet turskih velikodostojnika postao je majstor u potkupljivanju. Preko svog upravnika odeljenja državnih i kneževih finansija, i ličnog posrednika Alekse Simića, inače jednog od najbogatijih ljudi u Srbiji, pridobio je i beogradskog vezira Husein-pašu. Njega je potkupljivao izuzetno elegantno. Tako je jednom prilikom Simić izjavio paši: "Za izdržavanje vašeg konaka i posluge (Miloš) je odobrio novih 20.000 groša jer smatra da je usled nemira u svetu život
poskupeo." Mito je bio osnova Miloševe diplomatije.
Njime je kupovao informacije o namerama Austrije, a na taj način je uspevao da pridobije čak i albanske glavare i okrene ih protiv turskog vezira.
"Ponesi dukate i udri svakog kesom po glavi", preporučivao je svom saradniku Avramu Petronijeviću. Na drugoj strani, knez Miloš je snabdevao tursku vojsku pšenicom, kukuruzom i oružjem, da bi se to potom računalo kao "isplaćeni harač". Čak je i posao oko Hatišerifa, kojim je Srbija dobila samostalnost, a on nasledno pravo na presto ubrzao podmićivnjem čitavog niza Portinih službenika, uključujući i velikog vezira. Aleksa Simić je svedočio da je Miloš 1830. godine prevario Husein-pašu za 135.000 groša, zbog čega su Turci odugovlačili s dogovorenom predajom srpskih gradova. Kada je 1833. konačno postignut dogovor da Truci napuste sve srpske gradove osim Beograda, i da im Srbija godišnje plaća 2.300.000 groša, knez Miloš je, da bi popravio mučan utisak Turaka da su proterani, sakupio od naroda "dobrovoljni prilog" od 1.000 volova i s kesom u kojoj je bilo četvrt miliona groša otpremio ih sultanu.
Uz pomoć špijuna knez Miloš je osluškivao šta misli narod, ali se na pritužbe na svoj, i račun svoje osiljene braće nije mnogo obazirao. "Što je nekad na hiljadu Turaka pripadalo, to sad njih trojica-četvorica sisaju", govorili su ogorčeni seljaci. Već 1825. godine u vreme bune Miloja Đaka seljaci su tražili da knez Miloš položi račune "kud je denuo narodno blago".
Ova pobuna je izbila u smederevskom kraju zbog nezadovoljstva seljaka preteranim dažbinama i kulukom. Surovo je ugušena, ali je knez shvatio njenu poruku i krenuo u reformu primitivnog državnog aparata. Iako je 1831. godine formalno oslobodio seljake ropskog položaja prema vlasniku zemlje koju su obrađivali, on je ipak zadržao pojedine feudalne obaveze što ga umalo nije koštalo kneževskog prestola. I dalje je suzbijao svaku opoziciju, hapsio i ubijao političke protivnike, u krvi gušio sve češće narodne bune izazvane nametanjem prisilnog rada, ne dozvoljavajući ni osnovne političke slobode.
Uvodio je telesne kazne koje su često bile mnogo veće od krivice. Sve ovo je izazvalo teške proteste i optužbe mlade srpske inteligencije, među kojima su bili Sima Milutinović Sarajlija i Stefan Živković Telemak, a najglasniji među njima bio je srpski prosvetitelj Vuk Stefanović Karadžić.
Do dobijanja hatišerifa od 1830. i mnoge narodne starešine bile su nezadovoljne Miloševim držanjem, ali su smatrale da ne treba ustajati protiv njega dok se ne završi glavni državni posao. Kad je Srbija dobila hatišerifom i ruskom zaštitom obezbeđeni opstanak, a kad Miloš ni posle toga, mada je bio obavezan da da zemlji osnovne zakone, nije to učinio, ponovo se javilo u zemlji veliko i borbeno nezadovoljstvo.
Krah apsolutizma
Miletina buna je 1835. godine, na čijem se čelu našao i Avram Petronijević, prisilila je Miloša da brojne poreze objedini u jedan novčani iznos, pa je feudalizam napokon okončan donošenjem Sretenjskog ustava, prvog nagoveštaja građanskog društva i moderne epohe.
Ali, kad je ovaj ustav, koji se smatra izuzetno demokratskim za to doba, zamenjen tri godine kasnije tzv. Turskim ustavom, kneževa vlast je ograničena Sovjetom, pretečom vlade, čiji su članovi mogli da se biraju i smenjuju samo uz saglasnost turske vlade, Porte. Pošto je slomljen njegov apsolutizam, Miloš je napustio zemlju. Kad se posle dve decenije vratio na vlast iz progonstva, nije mogao da se pomiri s novim okolnostima u politici i društvu, pa je došao u sukob sa ljudima koji su ga vratili na presto.
Ipak, knez Miloš je u narodnom sećanju ostao kao strog domaćin velike narodne zadruge čiji napredak i korist nikada nije zanemario, ali koga je neograničena vlast, kao i mnoge vladare pre i posle njega, neminovno iskvarila. Cenu svoje neodmerene vladavine platio je razlazom s narodom i starešinsko-činovničkim slojem. Nova vremena koja su dolazila zahtevala su drugačijeg vladaoca, kakav je hteo da bude njegov sin, prosvećeni knez Mihailo Obrenović.
Lažni popisi
Jedan čovek, cela vlada
"Celo ste praviteljstvo (vlada) vi sami", govorio mu je Vuk. "Sa vladanjem Vaše Svetlosti niko tamo nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina."
Iako je ovo pismo bilo namenjeno samo očima primaoca, ono je nemarom činovnika izašlo u javnost i napravilo skandal, a Vuku donelo moćnog neprijatelja.
|
Knez Miloš je pred Turcima lukavo prikrivao pravi broj poreskih glava, tako što je broj domova u Srbiji, kojih je bilo oko 43.000, lažno predstavio kao broj haračkih lica kojih je, prema turskoj proceni, trebalo da bude dva puta više! Time je Srbiji uštedeo više od dva miliona groša i njime plaćao činovnike kao i brojne narodne deputacije koje je slao u Carigrad da bi izdejstvovao samostalnost Srbije.
U čuvenom pismu 1832. Vuk Karadžić je knezu Milošu predložio da narodu da ustav, ministarstva i sudove, da se svakom čoveku osigura život i imovina, da ukine kuluk, sem za državne potrebe, da oslobodi trgovinu, a da se sam kao knez trgovine odrekne jer mu to "ne priliči", da dozvoli slobodu misli i govora, da uredi škole...
