Srbin na ruskom dvoru (6): Kini povukao granice
Sava Vladislavić Raguzinski je put rusko-kineske granice krenuo iz Petrograda 12. oktobra 1725, sa bogatim diplomatskim i pregovaračkim iskustvom. Iz Moskve je nastavio 27. decembra u pravcu Toboljska, u koji je stigao 24. januara 1726. godine.
Njegovi najbliži saradnici na ovoj misiji su bili gardijski potporučnik Ivan Pavlov, sekretar Ivan Glazunov, koji je prethodno dva puta boravio u Kini, Nikolaj Kondratijev, Ivan Krušala, poreklom iz Boke Kotorske, lekar Burg i studenti Moskovske akademije, Slovensko-grčko-latinske Luka Vejkov i Ivan Jabloncev, koji su poslati radi učenja mandžurijskog i kineskog jezika.
Jaki aduti
Država je, piše Jovan Dučić o svom pretku ruskom grofu Vladislaviću Raguzinskom, dala 3.000 rubalja za putne troškove i još toliko za plate osoblju. Savina plata je bila 6.000 rubalja. Kineskom caru on je nosio razne darove, kao što su skupoceni džepni i stoni časovnici, ogledala, zlatotkana odeća i pokrivi, krzna, skupoceno oružje, tabakere, ukupne vrednosti 10.000 rubalja.
Prošavši Sibir, delegacija se obrela u Irkutsku, i to tek 1. aprila 1726. godine. Rusko-kineska granica bila je dugačka preko 6.000 kilometara. Najpre je trebalo u interesu ruske carevine izvršiti nova topografska merenja jer se Vladislavić žalio na loše
Srbin na ruskom dvoru
|
stanje postojećih geografskih karata: "Dobio sam iz Pekinga od ruskog agenta Langa jednu geografsku kartu o nekim pograničnim zemljama, ali neupotrebljivu, zato što osim reke Arguna ništa drugo nije ubeleženo, a tiče se razgraničenja između Rusije i Kine na više hiljada vrsti na obema stranama. Video sam ovde i geografske karte sibirskih pokrajina, i to sa geodetima koji su mi poslani za ovaj posao. Dvojicu od njih sam poslao da odu i sami izvrše opis tih zemalja, reka i gora, koje počinju od reke Gorbice do Kamenih Gora, a odatle do reke Udi, zato što je za vreme misije grofa Galovkina u Kini sve ostalo nerazgraničeno. Drugu dvojicu geodeta otpravio sam po reci Irkuti koja teče iz mongolskih stena pod ovaj grad i naredio sam im da otud pređu na ispitivanje takođe pograničnih mesta do reke Jeniseja gde je i Sejanska Stena, i do reke Abakama, koja je blizu pograničnog grada Kuznecka. Takođe sam naredio da odu po reci Jeniseju do kraja. Sve pogranične tvrđave, na liniji Nerčinska-Irkutska-Udinska-Selingiska, nalaze se u vrlo rđavom stanju. Sva je građa drvena, a od vremena se razvalila; potrebno ih je sad utvrditi palisadama, za svaki slučaj. Kinezi su ljudi neuslužni, gordi na svoje mnogoljudstvo, ali bez namere da ratuju protiv Vašeg Veličanstva. Uvek misle da je Rusiji potrebna trgovina sa Kinom, i da će zbog toga Rusija uraditi sve što budu oni hteli", piše Vladislavić u svom izveštaju ruskoj carskoj prestonici.
Za Ruse i Kineze sporni deo Sibira, zahvaljujući Srbinu Savi Vladislaviću geografski proučen i ucrtan u karte, odavao je utisak velikog zemaljskog blaga:
"Sibirska provincija, koliko sam mogao čuti i videti, nije gubernija, nego imperija. Ukrašena je svakakvim naseljima i plodovima: u njoj ima više od 40 reka većih od Dunava, i više od 100 reka većih od Neve, a zatim još nekoliko drugih reka, malih i srednjih. Zemlja je obilata žitom, ribolovom, lovom na zverove, raznim vrstama ruda, i raznih mramora. Šuma ima i previše, a njihovog mirisa nema nigde na svetu. Ali je Sibirija puno zapustela. I to zbog mnogo razloga, a najviše zbog prevelikog
Kineski pravoslavci
U rukopisu jedne knjige iz manastira Dobrićevo ostao je zapis o Savinom putovanju u Kitaj, kako Rusi nazivaju Kinu: "Tamo u Pekingu idejstvovao je od kineskog imperatora, pošto je bio opunomoćeni poslanik, da se podigne crkva. I sagrađena je o trošku cara kineskog, posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu. I sada u Kini postoji jedan arhimandrit, sveštenik, đakon, sluga na trošku kineske vlade. Ovo je učinio Sava Vladislavić." Pretpostavlja se da je ovo svedočanstvo ostavio neko ko je ili slušao, ili čak i svedočio misiji Savinoj, koji je uvek iz Moskovije pomagao manastire u svojoj Hercegovini. On je zatečenu albazinsku koloniju u Pekingu ojačao podizanjem još jednog hrama čije je sveštenstvo bilo na trošku Kine. Pravoslavno sveštenstvo u Pekingu je imalo položaj dvorskih službenika, i da su uživali sva prava i počasti kineskih običaja i zakona. U 19. veku pravoslavlje je počelo da se širi i među Kinezima. |
rastojanja i odveć malog broja naselja, kao i od gluposti pređašnjih upravitelja i loših pograničnih vlasti. U celom Sibiru nema nijednog utvrđenog grada, niti uopšte nikakve tvrđave, naročito na granici s ovu stranu Bajkalskog mora, Selingisk nije grad, ni selo, nego seoce, sa svega 250 kućica i dvema drvenim crkvama. Leži na mestu nepogodnom, otvorenom za neprijateljski napad. Četvorougaono drveno njegovo utvrđenje je tako da u slučaju neprijateljskog napada, Selingisk bi bio za dva sata sagoren, a za Nerčinsk kažu još gore", piše Vladislavić.
Grof Raguzinski je imao čvrste adute u pregovorima sa kineskom stranom. Pregovori su bili dugi i iscrpljujući. Kinezi nisu bili sasvim uslužni i predusretljivi domaćini, nego strana koja je projavila dobro poznate potmule orijentalne karakteristike. Kinezi su pregovore namerno odugovlačili, izlazili su sa velikim teritorijalnim aspiracijama, tobož da imaju pravo na celu zemlju nekadašnjih mongolskih kneževa koja se prostire do Bajkala, Angare i Toboljska u dubinu Rusije. Rusko poslanstvo su čak snabdevali i slanom vodom da im otežaju boravak.
Pokušavali su da vrhovnog ruskog poslanika podmite, a prećeno mu je i smrću, naročito od strane ratobornog Cun Li Jamina. Sava je bio postojan pregovarač, odgovorivši da nije izdajica, da će i ako ga ubiju, ruska carica naći načina da osveti svoje pouzdane i odane saradnike.
Nakon podužeg natezanja, odbijanja falsifikovanih mapa i ugovora koje su podnosili kineski delegati, često i bez znanja svoje centralne vlasti, prihvaćen je tekst ugovora koji je lično sastavio Sava Vladislavić. Rusko-kineski sporazum je potpisan u gradu Kijahti, a u izveštaju carici Katarini Prvoj iz maja 1727. godine Vladislavić kaže: "Izveštavam Vaše Imperatorsko Veličanstvo da je najzad potvrđeno prijateljstvo i obnovljen večni mir sa Kineskom Imperijom, sa ponovnim ustanovljenjem trgovine i sa određivanjem granice, i veliku korist za Rusko Carstvo, a i neiskazanu radost pograničnih stanovnika, u čemu mi je Bog pomogao, i sreća Vašeg Veličanstva."
U leto 1727, na praznik Sv. trojice, Sava je udario kamen temeljac novoosnovanom gradu Troickosavovsk, a tamošnji hram je po njegovoj želji bio posvećen Svetom Savi srpskom.
Sveti Sava u Sibiru
U jednom izveštaju o toku pregovora Sava je zapisao: "Kinezi su postali oholi, videći našu granicu otvorenu, a celu Sibiriju bez ijednog utvrđenja; i videći kako im Rusi često šalju svoje poslanike. Ipak, sve što rade, rade u strahu od rata, a ne iz ljubavi. Sami trpe tiraniju njihovog cara.
Neki kineski plemići su primili rimsku veru, a međutim svaka vera osim kineske narodne religije podleže gonjenju. Zato ovde ne može opstati ni naš episkop Inokentije Kučicki, koga je postavio Petar Prvi". U vreme razgraničavanja dva velika carstva - ruskog i kineskog, Vladislavić je dobio pravo da u Sibiru, na dalekom istoku podigne utvrđenja kao što su Selingiskoj i Čikonskoj, a na Svete trojice 1727. godine, što je za Srbe važno, osnovao je grad Troickosavovsk u kome je sagradio crkvu Svetog Save srpskog Nemanjića. Sava Vladislavić umro je 17. juna 1738. godine, a sahranjen je pored majke i tri kćeri u Blagoveštenskoj crkvi u Lavri Aleksandra Nevskog u Petrogradu.
Porodična tragedija
Pred kraj života Sava je doživeo porodičnu tragediju. Umrla mu je majka Sima, u monaštvu Teofanija, i sve tri kćerke iz drugog braka. Neki izvori navode da je pre njega na onaj svet otputovao i sin Luka iz prvog braka. Uz to, propadalo je i njegovo dugo sticano bogatstvo, a ima svedočanstava da je utehu tražio u piću. Ostatak imanja je zaveštao sinovcima, a Mojsiju Ivanoviću, jednom od njih, testamentom je naložio "da pošalje u srpske zemlje dva sanduka slovenskih knjiga". |
