Nije dijaspora oblik turizma

Dijasporu čini četvrtina radno sposobnog stanovništva iz Srbije, te mora biti uvažavana. U ovim kriznim vremenima i te kako može da pomogne matici. Zahvaljujući dijaspori, svake godine pet milijardi evra svake godine dolazi u Srbiju, ističe Slobodan Stojanović Cuna iz Milive kod Despotovca, koji je godinama bio predstavnik srpskih klubova u Švajcarskoj.

Stojanović, počasni član Srpskog kulturnog saveza iz Švajcarske, smatra da dijaspora nije uključena u politički život Srbije, jer milion ljudi s pravom glasa mora da ima svoje predstavnike u parlamentu, kao što je to slučaj sa Francuskom, Makedonijom i Hrvatskom.

Zbog čega mislite da vlasti u Srbiji nisu zainteresovane za uključenje dijaspore u privredni, politički i kulturni život u Srbji?

- Ministarstvo za dijasporu uputilo je blagu poruku da bi dijaspora trebalo da glasa, što svakako ne predstavlja motivaciju za zemljake širom sveta. Moralo je da nastupi mnogo energičnije. Takođe, Republička izborna komisija uputila je jadno i smešno saopštenje u kome se navodi da ona neće da se bavi turizmom i šalje posmatrače u dijasporu. Glasanje nije nikakav vid turizma, već zakonska obaveza i pravo svakog građana. Ali, država nema nameru da dijasporu uključi u ekonomski i politički život, jer se vlast plaši. Ali, to za mene nije ništa novo, jer sam kao član Saveta dijaspore doživljavao slične situacije. Na sastancima bismo se videli sa političarima, popričali, novinari bi nas fotografisali i svako bi otišao na svoju stranu.

Dok ste živeli u Švajcarskoj, učestvovali ste u prikupljanju novca u Fond dijaspore. Gde su ste pare?

- Fond dijaspore za maticu formiran je 1999. na Saboru dijaspore sa ciljem da pomogne matici nakon bombardovanja. Prikupljeno je oko 12 miliona nemačkih maraka. Novac namenjen obnovi zemlje trošen je na razne svrhe. Oko 2.000.000 maraka utrošeno je za obnavljane varvarinskog mosta, za obnovu crkve u Milivi, koja je kulturno-istorijski spomenik, dato je 10.000 evra, a Kraljevu za sanaciju štete nakon zemljotresa oko 100.000 evra. Pošto je Beogradska banka, na čijem računu je bio taj novac, otišla u stečaj, zahvaljujući pokojnoj Borki Vučić, koja je kao tada najstariji poslanik predsedavala Skupštinom, taj novac je izvučen iz stečajne mase. Prebačen je na račun Privredne banke Beograd, a na njemu bi trebalo da ima oko 3.000.000 evra. Ne znam koliko trenutno ima na računu, ni zbog čega Fond nije preregistrovan u udruženje građana, što je odavno trebalo učiniti. Veoma je bitno i da se novac prebaci u drugu banku, jer Privredna banka ima problema sa likvidnošću, pa novac nije siguran.

Ukoliko bi dijaspora mogla da utiče na ekonomske i političke prilike u Srbiji, šta bi trebalo uraditi?

- Mnogo toga. Treba formirati udruženja penzionera u dijaspori radi saradnje sa penzionerima u Srbiji. Organizujemo Olimpijadu trećeg doba na kojoj se svake godine penzioneri okupljaju u Vrnjačkoj Banji. Zašto ne bi mogli da nam se priključe i penzioneri iz dijaspore, koji u Srbiju dolaze samo sa džeparcem, dok veći deo novca ostaje po svetu.

Na koji način bi mladi mogli da se uključe?

- Trebalo bi obnoviti letnje škole. Pre desetak godina bilo je pet takvih škola u Srbiji i bile su veoma posećene. Deca iz dijaspore bila su u srpskim porodicama po nekoliko nedelja. Reč je o trećoj i četvrtoj generaciji Srba van matice, pa je to bila odlična prilika da nauče maternji jezik.

Postoji li još neki vidovi organizovane saradnje matice sa dijasporom?

- Moguća je saradnja sportskih i kulturno-umetničkih društava. U Švajcarskoj postoji na desetine kulturno-umetničkih društava, zatim šahovski i fudbalski savez, pa društva književnika i likovnih umetnika. Ali, Ministarstvo za dijasporu nije imalo sluha za te oblike saradnje. Jedino je organizovana Skupština dijaspore, ali saradnje skoro nema. Savet dijaspore sastaje se jednom, eventualno dva puta godišnje i to je čitava priča.

Zemljaci su dosta novca uložili u velelepne građevine, stanove i lokale.

- To je mrtav kapital. U negotinskom, požarevačkom, svilajnačkom, pa i despotovačkom kraju sagrađene su ogromne kuće koje sada zvrje prazne, a veliki broj štala i farmi je zatvoren. Velika kuća na selu je bačen kapital. Jedino može da se iskoristi kroz seoski turizam. Bilo bi dobro da otadžbina ponudi i stomatološke usluge koje u dijaspori mnogo koštaju. Mađarska na jezeru Balaton ima više od 50 hotela i svaki pruža ovakve usluge.

Da li se povratnici u despotovačkom kraju, preko Udruženja penzionera, zalažu za još neka prava zemljaka u dijaspori?

- Naravno. Mislimo da što pre treba izmeniti propise koji se odnose na takse, jer su one za ljude iz rasejanja veoma velike. Taksa za potvrdu internacionalnog karaktera košta 1.600 dinara, skoro kao pasoš, što smatramo da je vrsta diskriminacije. Takođe, potrebno je izjednačiti prava roditelja iz dijaspore sa ovdašnjim roditeljima. Zbog čega oni moraju da podnose zahtev za državljanstvo i nemaju prava na republička ili opštinska davanja? U zakonu se čak navodi da će krivično biti gonjeni ako zatraže ono što roditelji u matici dobijaju za svoju decu. Ne garantuje li nam Ustav ista prava?

Kao odbornik u Skupštini opštine Despotovac pokušali ste da uspostavite saradnju dijaspore i matice. Zbog čega to niste uspeli?

- Imenovan sam za opštinskog menadžera za dijasporu, otvorio sam kancelariju za dijasporu, ali sam, jednostavno, nakon promene vlasti smenjen. Počeo sam da pravim banku podataka o povratnicima koji su uložili oko 10.000.000 evra i zaposlili oko 270 ljudi. Nažalost, ovaj posao nisam završio, a nikome nije palo na pamet da ga nastavi. Kancelarija više nije aktivna što najbolje potvrđuje da od 193 ekonomskih programa Ministarstva za dijasporu Despotovac nije poslao nijedan.