Srbin na ruskom dvoru (5): Titule sa svih strana
Grof Sava je svoju majku Simu predstavio Petru Velikom, koji nije mogao da se nagleda njenog lepog hercegovačkog odela, i ponudio joj je da bira poklon iz riznice.
Od 1716. do 1722. godine Sava Vladislavić boravi u Zapadnoj Evropi, uglavnom u Veneciji i Rimu, a na hitan poziv Petra Velikog nakratko mu se pridružuje u Parizu. Uglavnom nabavlja robu neophodnu Rusiji koja je hitala da se približi Evropi, ali obavlja i osetljive diplomatske zadatke po nalogu samog cara.
Pregovore o sklapanju konkordata s papom Klementom Jedanaestim o konačnom uređenju položaja rimokatoličke crkve u Rusiji započeo je uspešno, ali uoči potpisivanja papa je iznenada umro i posao nije dovršen.
U Italiji je boravio i da bi za novu rusku prestonicu i dvor nabavio najbolja umetnička dela koja i danas krase Ermitaž, današnji muzej. Grof Sava Vladislavić Raguzinski i Ilirski u to vreme posetio je i Herceg Novi gde su živeli neki članovi njegove porodice, kao i Dubrovnik, grad koji je on mnogo zadužio štiteći dubrovačke interese u Carigradu i u Rusiji. Iz Moskve je 1717. godine prvo stigao u Veneciju, a onda u Dubrovnik, gde je Senat odbio njegovu molbu da dobije dozvolu za gradnju pravoslavne crkve za poslednje dane svoje majke Sime, u monaštvu Teofanije. Poveo ju je sa sobom u Rusiju. O majci Save Vladislavića gospođi Simi, koja je Dubrovnik napustila 1722. godine i sa sinom se preselila u Rusiju, gde umire 1728. postoji, kako piše Jovan Dučić u knjizi "Grof Sava Vladislavić", poseban spomen u narodnom predanju.
Pokloni zavičaju
"Sava je svoju majku vodio na carski dvor da je predstavi caru Petru Velikom. Ovaj nije mogao da se dovoljno nagleda njenog lepog hercegovačkog odela, pošto je ona bila obučena seljački: u koporan, zubun, opregaču, rukom pletene vječve, kapu sa povezačom, pojas i papuče, a za pojasom nosila britvicu... Car je sam, lično, vodio po svom dvorcu staricu da joj pokaže njegov sjaj i raskoš, a kad se ona nagledala svih lepota i čudesa, ukaza se i careva riznica puna zlata i dragog kamenja. Tad joj car ruski reče: 'Uzmi, bako, za spomen od mene ono što ti se u ovoj riznici najviše dopalo'. Tada Savina majka odgovori ruskom caru, stavivši najpre iza pojasa svoju britvicu na carevo blago: 'Moj sinko, da se odavde dizalo, a ne ovde mećalo, vjeru ti dajem, davno bi ovog blaga nestalo".
Vladislavić je Dubrovnik napustio neraspoložen. Zatim je stigao u Herceg Novi gde se sastao sa rodbinom, i darivao neke pravoslavne crkve i manastire. Odatle je otputovao u Veneciju gde se drugi put oženio. U Veneciji i Rimu obavio važne kupovine koje su naručili ruski car i carica. Za posao obavljen u Rimu i Veneciji Sava je 1722. proglašen za ruskog plemića. Pre toga on je, na osnovu svog srpskog plemićkog porekla, dobio titulu venecijanskog grofa, a u istu titulu dodelio mu je i Dubrovnik.
Odsustvo iz otadžbine izgleda da je još više vezivalo Savu Vladislavića za Balkan. To se vidi iz njegovih nastojanja da uz pomoć Petra Velikog, oslobodi srpstvo i pravoslavlje. Vidi se i u hercegovačkim manastirima, u kojima se čuvaju sveštene stvari i crkvene knjige koje je Sava Vladislavić slao iz Rusije, a na tim knjigama je često stajala i svojeručna posveta sa Savinim potpisom: grof ilirski Sava Vladislavić. Takve poklone je, kako piše Jovan Dučić, slao manastiru Pivi, manastiru Žitomisliću, crkvi na Topli kod Herceg Novog i crkvi u Risan. I to za života, 1732. i zatim testamentom 1738. Narodne pesme, po Dučiću, opevale su Savu Vladislavića kao velmožu u Rusiji, kao ljubimca Petra Velikog, ali i kao Hercegovca i uvek velikog Srbina.
Petar Veliki vladao je 43 godine, od čega samo 16 meseci u miru: Zbog zasluga u ruskim ratovima sa Švedskom i Turskom, posle uspešnih misija u Carigradu, Rimu i Veneciji, te zbog velikih uspeha diplomatsko-obaveštajnih u Kini, Sava Vladislavić smatran je jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije tog vremena. Važna crta Vladislavićevog diplomatskog metoda je bilo njegovo poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Talijana, Kineza i samih Rusa. Glavni razlog diplomatskog i ličnog uspeha pripisuje se toj njegovoj odlici, koju Dučić, smatra hercegovačkom crtom srpskog karaktera.
Smrt cara Petra Prvog Velikog 1725. nije poljuljala uticaj Save Vladislavića u Rusiji. Carica ga je darivala novim posedima. Ova priznanja predstavljala su samo podstrek za nove zadatke koje je pred Vladislavića postavio još Katarinin prethodnik Petar Veliki. Po savetu Petrovog prijatelja, nemačkog filozofa Lajbnica, car je odlučio da u Kinu pošalje ambasadora, za šta je najpogodniji bio Sava Vladislavić. Pošto je Petar Veliki u međuvremenu umro, ukaz o postavljenju Save Vladislavića potpisala je 1725. godine carica Katarina I. I ovaj zadatak Vladislavić je uspešno obavio, odredivši granicu između Rusije i Kine u dužini od 6.000 kilometara. O misiji i boravku u ovoj velikoj zemlji svedoči Vladislavićev rukopis Tajni izveštaj o sili i situaciji kineskog carstva. U vreme razgraničavanja dva velika carstva - ruskog i kineskog Vladislavić je dobio pravo da u Sibiru, na dalekom istoku podigne utvrđenja kao što su Selingiskoj i Čikonskoj, a na Svete Trojice 1727. godine osnovao je grad Trojickosovskij u kome je sagradio crkvu Svetog Save Srpskog Nemanjića.
Trgovinski sporovi
Naime, krajem 17. veka nagomilavali su se problemi između Rusije i Kine. Ne bi prošla godina, a da ne iskrsne neki pogranični, ili što je bilo još češće trgovinsko-karavanski spor. Ruska diplomatija je pokušavala da izgladi nesporazume, da se odnosi dve države postave u međunarodne formalno pravne okvire. Nekoliko ruskih delegacija nije uspelo da otkloni probleme. Ova dva teritorijalna kolosa su imala najdužu granicu na svetu, ali ona nije bila precizno iscrtana na terenu! Ruski karavani bi dolazili do granice sa Kinom, tu bi ih dočekivali specijalni službenici koji bi pregledali tovar, davali svoju pratnju i sprovodili do mesta na kojima je roba mogla slobodno da se prodaje. Jedan slučaj ometanja trgovine iz 1720. godine je karakterističan i za verske odnose u Kini, za položaj pravoslavlja koje je tamo već posejalo svoje prvo seme. Po nagovoru katoličkih jezuita koji su uspeli da se uvuku na dvor kineskog cara i kod nekih velikaša, presečen je put i zadržan je jedan karavan. To je učinio Cun Li Jamin, s obzirom na to da je sa ruskim trgovcima putovao i episkop Inokentije koji je bio vođa nove ruske duhovne misije u Pekingu. Rešavanje svih spornih pitanja administracija Ruske carevine poverila je poznatom Hercegovcu Savi Vladislaviću, grofu Raguzinskom.
Kraljevstvo Slovena
U monografiji o Petru Velikom, srpski erudita i istoričar Zaharije Orfelin je za Savu Vladislavića naveo je da je "čovek okretan i pronicljiv, prirodno obdaren ubjedljivom rečitošću". A Jovan Dučić o Vladislaviću piše: "Vladao je latinskim, italijanskim, grčkim, ruskim i turskim (jezikom), a u toku službovanja mogao je ponešto naučiti i kineski. Poznavao je dobro klasičnu i italijansku književnost, a bio je vješt i na nekim instrumentima. Koristeći bliske odnose sa Petrom Velikim, predložio je, i uspio, da s italijanskog na ruski prevede knjigu Kraljevstvo Slovena Mavra Orbinija, tada najcjelovitiju istoriju balkanskih naroda".
Trampa sa papom
Dok je Sava Vladislavić boravio u Veneciji, iz prepiske koju je vodio sa ruskom carskom porodicom vidi se da mu je jedan od zadataka bio da nabavlja po Veneciji statue, te maketa raznih lađa, ukrase za caričine haljine i druga umetnička dela, što svedoči Savino pismo Petru Prvom, od decembra 1717: "Dva kipa Adama i Eve koje sam poručio najboljem ovdašnjem majstoru Bonaciju skoro će biti gotovi i nadam se da će biti tako dobre stvari da će se i u slavnom Versaju retko moći videti takve. Poslaću vam takođe 100 ili 200 orahovih dasaka za ukras kuće vašeg veličanstva". Učestvuje u trampi između cara i pape Klementa Jedanaestog tako što uz papinu pomoć caru šalje divan primerak antičke Venere a car šalje papi mošti svete Brigite. |
