Zamenili me u porodilištu

Ugledni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu i predsednik Društva agroekonomista Srbije Miladin Ševarlić rođen je 12. juna 1949. godine u Čačku, ali je odrastao u pitomom selu Preljini. Ceo život je posvetio nauci, a generacije i generacije poljoprivrednih stručnjaka širom bivše Jugoslavije mogu da sa ponosom kažu da su znanje učili od jednog od najpoznatijih stručnjaka na ovim prostorima.

- Rođen sam u čačanskoj bolnici, što je te davne 1949. godine bilo dosta neobično da žena sa sela rađa dete u gradu, a ne kod kuće. I zbilja odmah po rođenju dogodila se jedna neobična situacija - zamenjen sam pri izlasku iz porodilišta. Kao beba imao sam broj šest, pa je tako moja majka umesto mene šestice ponela kući bebu broj devet. Na svu sreću ta druga beba je bila devojčica tako da je zamena odmah primećena. Bilo kako bilo majka Milena me je odnela u naše selo Preljinu. To selo je zanimljivo između ostalog i zbog toga što postoji na svim auto-kartama Evrope. Jednom prilikom kada sam boravio u Varšavi, pitali su me odakle sam. Misleći da im Preljina neće značiti mnogo, rekao sam da sam iz Čačka. Međutim niko nije znao gde je taj grad, ali kad sam dodao da sam iz Preljine, za divno čudo bilo im je poznato jer su zapamtili to ime vozeći se kroz Srbiju.

- Detinjstvo mi je bilo lepo, mlađa sestra, brat, sestra od strica i ja. Bili smo nestašna, ali dobra deca. Svi smo živeli zajedno sa dedom, solunskim ratnikom u zajednici. Nedugo potom moj otac Miloš odvojio se od starijeg brata i mi smo se odselili bliže Ibarskoj magistrali. U to vreme, brat koji je dobijao zemlju bliže puta dobijao je 10-20 odsto veći deo, zbog toga što su prolaznici činili štetu imanju. Danas je obrnuta situacija, jer se smatra da imanje bliže puta ima bolju komunikaciju sa svetom.

- Otac je radio u rudniku uglja, a majka je bila domaćica. Mi deca od malih nogu smo morali da radimo, tako da sam kao mali gonio stoku na ispašu. U osnovnu školu krenuo sam godinu dana ranije i to sasvim slučajno. Čuvao sam stoku, a svaki dan kraj livade prolazila je devojčica Milka, koja je krenula u prvi razred. Jednog dana ostavio sam stoku i krenuo sa njom u školu. Svidelo mi se pa sam nastavio i sutradan. Nikome ništa nisam rekao sve dok majka ispod kreveta nije pronašla legišter (pisaljku) i tablice. Tako sam priznao da potajno idem u školu. Majci su u školi rekli da sam dorastao zadatku i da bi bilo šteta ispisati me.

Jedinica iz vladanja

- Gimnaziju sam učio u Čačku i bio sam vrlo dobar učenik i sjajan matematičar. Ipak jedne godine sam dobio jedinicu iz vladanja. Bili smo na ekskurziji u Ohridu i vratili se rano ujutro s puta. Na stanici nas je sačekao direktor gimnazije i rekao da moramo u školu. Kako smo bili umorni, tako smo svi posedali u klupe i pospali. Ali avaj, vraže, Branko Bešović, kasnije republički poslanik, nije išao sa nama na ekskurziju, pa mu je bilo dosadno jer smo svi dremali. Šetao je od klupe do klupe i lupao nam čvrge. Mi poskačemo, uhvatimo ga i strpamo ga u ormar. Tu je proveo dva sata, a niko ništa nije znao. Doznalo se tek kasnije. Rekli su nam da pozovemo roditelje u školu. Majci sam rekao, ali ocu nisam smeo ništa da zucnem o tome.

Student napravio kuću

- Kao student sam raznosio mleko u staklenim flašama, tresao tepihe preko vikenda, a opet sam na kraju prve godine imao prosek viši od devet. Stoga sam i postao dobitnik stipendije Rektorata Univerziteta u Beogradu, a bila je kao dve plate mog oca. Od te stipendije kupio sam ciglu, gvožđe i cement. Sagradili smo novu kuću od 150 kvadrata i ta kuća i danas postoji u mojoj Preljini.

- Kad sam završio gimnaziju želeo sam da studiram. Međutim baš nekako u to vreme u našem selu je bila napravljena benzinska pumpa. Otac je otišao da se raspita da li bi mene mogli da prime da budem šef na pumpi. Možda bi to bio i isplativiji izbor od univerzitetskog profesora. Uglavnom otišao sam za Beograd i upisao dva fakulteta: Višu pedagošku školu, odsek fizika i matematika, i Poljoprivredni fakultet. Ocu sam pokazao samo indeks pedagoške škole. Epilog je bio da sam se razboleo i otišao kod lekara, a otac doznao da sam student Poljoprivrednog fakulteta. Samo što se nije šlogirao.
- Bio sam aktivni učesnik studentskih demonstracija 1968. godine. Želeli smo jedan pravedniji svet. Sećam se noći kada nas je policija razbila na podvožnjaku na Novom Beogradu. Bežali smo obalom močvare koja je nekad bila na mestu današnjeg tržnog centra Merkator. Uleteli smo u radničke barake. Radnici su nas sakrili u ormare. Dobio sam, ipak, dosta udaraca i nekako sam se probio do restorana "4. juli". Tu mi je kuvarica dala stolnjak da se umotam, jer sam bio nag do pasa. Kad smo svi došli u Studentski grad, svuda je bilo krvi. Sećam se da su dva kamiona gradske čistoće dovezla našu odeću, obuću, cipele. Vladalo je velika solidarnost i poštenje. Dva dana su naše studentske stvari stajale razbacane po dvorištu doma. Nije se desilo da je neko nekom uzeo cipelu, košulju ili, ne daj bože, novčanik. I konačno, 9. juna te daleke 1968. godine, Josip Broz Tito je priznao da su studenti bili u pravu.

Burma u bazenu

- Prvu mladalačku ljubav doživeo sam u čačanskoj gimnaziji. Zvala se Mira, tada omladina nije izlazila do kasno u noć kao danas. Išli smo na matinea, koja su trajale od četiri popodne do sedam naveče. A onda razlaz kućama. Druga ozbiljna ljubav zakačila me na fakultetu. Zvala se Ljuba i bila je oficirsko dete sa Dedinja. Mnogo mi se sviđala, ali smo prekinuli nakon mog povratka sa nekog putovanja po Rusiji. Načuo sam da se viđa sa drugim.

- Sadašnju suprugu upoznao sam kad sam bio na trećoj godini studija. Ona je bila brucoškinja. U šali kažem da ima tri imena. To je moja Mira, kad sam naročito dobre volje, Slavka, kad sam ozbiljniji, a Miroslavka kad sam baš ljut. Šalim se, u harmoničnom smo braku još od 1974. Venčali smo se samo u prisustvu dva svedoka, a potom odleteli na medeni mesec na Hvar. Sećam se bio je bazen u okviru hotela, gde sam ja, gle čuda, odmah izgubio burmu. Na moju sreću brzo sam je našao. Moja Miroslavka je završila Tehnološki fakultet, ali nije mogla da dobije posao u Beogradu, pa se vratila u Kraljevo. Tamo nam se 1977. rodio prvi sin Predrag, a tri godine kasnije dobili smo i sina Branka.

Raj na istoku

- Posebno mesto u mom životu imaju i radne akcije. Radio sam na dovođenju studenata iz istočne Evrope na naše radne akcije. Imali smo studentsko odmaralište koje se nalazilo na Pelješcu. Studenti iz Istočnog bloka su se otimali da dođu u našu zemlju. Na jedno mesto za Jugu konkurisalo je 50 Poljaka. Želeli su da osete duh

Odumiranje sela

- Volim srpsko selo, koje je zapravo doživelo egzodus u periodu od 1945. do 1985. godine. U celom svetu selo generalno gledano odumire, ali taj proces traje od 150 do 200 godina. Kod nas se sve zbilo za 40 godina. Poljoprivreda je veoma neproduktivna, u Srbiji jedan aktivni poljoprivrednik trenutno hrani 18 potrošača, a u Nemačkoj više od 150. Rano sam shvatio značaj pisama koje je naš veliki naučnik Mihajilo Pupin pisao svojim Banaćanima, a to je da ne treba da gaje žita, nego voće i povrće, jer u tome je budućnost.

Zapada, koji se mogao osetiti u našoj zemlji. Oni su Jugoslaviju uvažavali jer je bila deo socijalističkog bloka, zavideli su nam na standardu i zazirali od polemike sa nama.

- Sa 18 godina i tri meseca postao sam najmlađi odbornik u Skupštini grada Beograda. Bio sam u odboru Prosvetno-kulturnog veća zajedno sa glumcem Ljubom Tadićem. Gradonačelnik je bio čuveni Branko Pešić. Imali smo pravo na besplatni autobuski prevoz. Jednom prilikom sam u žurbi ušao na prednja vrata autobusa na Zelenom vencu i pokazao odborničku legitimaciju. Vozač mi nije verovao da sam tako mlad, a već odbornik.

- Imam mnogo prijatelja. Izdvojio bih kao dragoceno moje poznanstvo i prijateljstvo sa generalom Jovanom Čekovićem. Upoznao sam ga slučajno u etno-selu Koštunići 1998. godine. Klasičan vojnik, kod koga nema pogovora, ali zna da sluša. Tražio je red, rad i disciplinu. U okviru sela niste mogli naći pikavac. Takođe bila mi je čast poznavati Borku Vučić, našu čuvenu bankarku. Nikad, ama baš nikad, nisam upoznao osobu koja je imala toliku energiju. Osnovala je Fond za školovanje mladih poljoprivrednika. Sto mladih ljudi je dobijalo tu stipendiju godišnje. Znala je da prepozna talenat i da to nagradi. Slala je mlade talente na školovanje u inostranstvo i tražila da se vrate u otadžbinu. Iako nisu morali da ispune obećanje, svi su to listom činili.

Obnova kontejnera

- Zahvaljujući poslu imao sam prilike da proputujem gotovo čitav svet. Posetio sam sovjetske kolhoze i solhoze, Afriku, Ameriku. Spavao sam u vilama poljskog i bugarskog predsednika. Ipak, moj posao je imao i mnoge mane. Jedna od njih je bila što sam retko bio kod kuće sa porodicom. U jednom trenutku pre raspada bivše nam domovine predavao sam u šest gradova: Beogradu, Čačku, Sarajevu, Mostaru,

Biznis u tišini

Bio sam ove godine na Biznis forumu na Kopaoniku. Sam sam sebi platio put, da nikom ne budem dužan... Na toj planini okupe se političari, stručnjaci i predstavnici međunarodne zajednice , ambasadori, konzuli. Ove godine valjda zato što je u pitanju izborna godina svi su bili tiši nego ikad. Niko ne želi da se mnogo izleće pred izbore.

Osijeku i Vinkovcima. Decu sam slabo viđao. Supruga ih je vodila u školu, na treninge, školske priredbe. Mnogo sam propustio od njihovog odrastanja. Ipak, izrasli su u vredne mlade ljude. Stariji sin je profesor fizičkog vaspitanja, dok je mlađi završio Ekonomski fakultet i uspešni je menadžer. Od starijeg sina imam i dvoje unučića - Relju i Nedu, koji su moja najveća radost.

- Nikad nisam zapustio imanje u Preljini. Imam 2,5 hektara zemlje koju obrađujem i voćnjak. Pošto nemam svoju mehanizaciju plaćam traktore i kombajne, čije su usluge do 50-60 odsto skuplje nego u Vojvodini. Ali ipak nemam nameru da zapustim imanje. Tužno je to što ova naša država troši više novca na obnovu kanti za smeće i trotoara u šest najvećih gradova u Srbiji nego na infrastrukturu u 4.500 naših sela. I onda se čudimo što nam sela odumiru. To je posledica nebrige za naše korene.