Fukara nas zakrvila i osramotila

Životni krug koji je napravio Stanko - Ćane Medić nesvakidašnja je priča o čoveku koji je uvek radio ono što voli. Od kuće u Glinici, koja je u to vreme imala 400 srpskih stanovnika, otišao je kad mu je bilo devet godina, a vratio se posle 60, u pusto selo.

Decenija bez struje: Stanko Medić

U međuvremenu je završio fakultet, kratko radio u prosveti, uspešno se bavio sportom, potom se otisnuo u poslovne vode, dogurao do prvog čoveka kladuškog Agrokomerca, odgovornog za izvoz, u izbeglištvu u Srbiji zastupao neke strane firme i na kraju se vratio u rodnu Glinicu. Prošao je, kako kaže, pola sveta, a sada živi sam na dedovini, imanju koje je podigao iz pepela. Sinovi Goran i Zoran sa porodicama žive u Austriji i Sloveniji, baka Milica u Bišhofenu pazi na unuke, a Ćane ih praznicima dočekuje na ognjištu.

Sela Glinica i susedna Bosanska Bojna činila su srpsku enklavu u muslimanskom moru Velike Kladuše, na severu Bosne. Ovde je do poslednjeg rata živelo oko 2.500 Srba, a danas ih je samo 78. Čak su i obnovljene kuće prazne. To je apsurdna bosanska priča. Ljudi hoće da žive u Sarajevu, Beogradu, Mostaru, Banjaluci... i po cenu nezaposlenosti. Umesto da budu svoji na svome, oni su radije gradska sirotinja. A ovde je sada lakše biti Srbin nego Babin musliman ili korpusovac.

Nerad i lopovluk

Nekad se iz tog kraja hrana izvozila po celom svetu, a sada je u Kladuši bez posla desetak hiljada mladih, a ako imaju sreću i rade, plate su im neredovne.

- Teško i Fikret Abdić sada može da podigne Agrokomerc. Suočiće se s problemom na koji nije računao - kako motivisati ljude da rade? Takve je sada najteže naći. Među nezaposlenima i previše je onih koji hoće da voze auto, puše malboro, piju pivo, ustaju u 11 sati. Susrešće se s ambijentom u kojem caruje nerad, lopovluk, nepoštenje... A nekad je Agrokomerc bio dobavljač i jednog Aldija, najmoćnijeg lanca robnih kuća u Evropi. I kad smo dogovarali taj posao, primio nas je nižerangirani menadžer i hladno izdiktirao: "Gospodo, vidite li ovu teglu krastavaca, nama treba pola miliona takvih, po toj ceni i toj dinamici. Možete li to ispuniti?" Da bi stigao krastavac u te robne kuće, prethodno smo morali da potrošimo 300.000 tegli u reklamu, marketing, u ljude - objašnjava nekadašnji direktor u Agrokomercu.
 

Medićevo imanje na brdu

 

Danas je teško moguće obnoviti ovu privrednu imperiju. Rat je učinio svoje, teško će stručnjaci doći ovde da žive.

- Uoči rata u Agrokomercu je radilo 2.5000 Srba, uglavnom na višim i stručnim pozicijama. Gde su oni sada? I sam spadam u prvih 10 ljudi do Abdića, koji smo dizali Agrokomerc. Menadžerstvo sam učio kod doktora Hribara, čoveka koji je stvorio poslovnu imperiju u svetskim razmerima. A danas, kad pogledam ovaj kraj, duše me boli kad vidim da ljudi u bescenje prodaju svoja imanja. Dođe tu i proda i sve zapije dok dođe do Banjaluke. Zapije grunt, dedovinu i još uz pesmu "Nema raja do rodnoga kraja". Ovo moje je gorelo u oba rata. Prvi put ga je obnovio moj otac, kad se vratio iz nemačkog ropstva. Sad sam ja ponovo sve izgradio, bez pomoći države i stranih donatora. Samo da ne bi bio deo priče u "humanom preseljenju" - priča 68-godišnji Medić.

Karantin na brdu

Njegovi sinovi su imali sreću da se školuju u Evropi. Goran je sada prvi menadžer Fruktala u slovenskoj Ajdovščini, a Zoran fudbalski trener u austrijskom Bishofenu.

- Do 1991. živeo sam u najstrožem centru Zagreba, vozio dobar auto, a sada ne znam ni da primim ni da pošaljem SMS poruku. Ja sam se svojom voljom stavio u karantin na ovom brdu. Ne zato što ne mogu da držim korak s "napretkom", već što sam zaljubljen u ova brda i šume. Većina ljudi misli da je na drugom brdu bolje. Zato je ovo opustelo. A ovo je raj na zemlji - ubeđen je Medić.

Ipak, u tom bosanskom raju Medić već dvanaestu godinu živi bez struje.

- Toliko sam se navikao da mi više i ne nedostaje. Rano ležem, rano ustajem, pešačim nekoliko kilometara i hvatam se posla. Svaki dan moram da odvojim bar pola sata da pokupim jaja, a zatim se posvetim stadu. Imam 40 koza, uskoro ću im pridružiti i mangulice. Tu je i vrt, pa voćnjak sa 500 stabala. Ne spadam u one koji će jesti beli luk iz Kine, šargarepu iz Argentine, a krompir iz Maroka i Alžira. Za mene je globalizam fukarizam i mene neće podjarmiti. Zato sam se vratio na ovo moje brdo - ne da se Medić.

Nikad nije osećao nacionalnu mržnju.

- Moja je snajka hodžina ćerka. Koje je vere moj unuk? Takvih je u Jugoslaviji bilo trećina. Politika je na to pljunula. Zakrvila nas i osramotila. A bili smo srećna generacija. Školovana, okrenuta svetu, putovanjima. A sada nam popuju idioti. I zato su dobro plaćeni. Ovde opštinski većnik ima 300 evra, onaj u kantonu 700, u Federaciji oko 2.000. Jer, pobogu, rade odgovoran posao, zastupaju narodne interese. Ja takvima neću da se bavim. Bolje se razumem sa svojim kozama i kokošima.