Priča Vojislava Šešelja (12): Iz zatvora na televiziju
U gomili kandidata za predsednika Srbije odjednom se pojavio mlad, prijatan, blag, ali odlučan čovek, o kome je brujala čitava zemlja.
Kada se krajem osadesetih godina završila zabluda o državi Južnih Slovena koje povezuje samoupravni socijalizam, a Zapad krenuo u otimačinu teritorija, usmerivši se na srpski narod i zemlje, delimičan odgovor u Srbiji bila je nacionalna homogenizacija oko Slobodana Miloševića, i oko narodnog revolta kojim su srušeni autonomaški režimi u Vojvodini i Kosovu i Metohiji. U oktobru 1989. Aleksandar Stefanović formirao u Valjevu Liberalnu stranku. Tada je otvorena nova stranica političke borbe, u koju je dr Vojislav Šešelj uleteo kao riba u vodu.
Skupština u stanu
Prvo je pokušao da napravi stranku s Vukom Draškovićem, koji je imao gotov program Srpske narodne obnove. Pošto nije bio zadovoljan tim tekstom, Voja je krenuo u pripreme za osnivanje Srpskog slobodarskog pokreta. Početkom Nove 1990. počeo je da gradi svoj put lidera patriotske i radikalske Srbije. Ono što je do tada kritikovao, Voja je odlučio da menja. Buduće biračko telo pronašao je među tzv. običnim ljudima, ljudima koji žive teško, ali časno. Na Badnji dan 1990. godine objavljen je Manifest Srpskog slobodarskog pokreta, koji je potpisalo 12 ljudi, na čelu sa Vojislavom Šešeljem. U glavnim crtama, oni su tražili obnovu nacionalnog, duhovnog, kulturnog, ekonomskog i političkog jedinstva Srba, kao i prestanak svih vrsta podela među njima. Osnivačka skupština Pokreta je održana 23. januara u jednom privatnom stanu u Beogradu, pošto se ispostavilo da su baš sve sale u gradu prebukirane, bar za njih. Tada su izabrani i članovi Centralne otadžbinske uprava, a za predsednika dr Vojislav Šešelj. Prva javna akcija Pokreta bio je miting na Trgu republike 31. januara, koji je prekinula policija i krenula u hapšenja prisutnih. Potom je došlo do ujedinjenja Srpskog slobodarskog pokreta sa Srpskom narodnom obnovom, na čijem je čelu bio Vuk Drašković, u novu stranku nazvanu Srpski pokret obnove. Vojislav Šešelj je prepustio mesto predsednika Centralne otadžbinske uprave nove stranke Vuku Draškoviću.
Kada je SPO 14. marta pokušao da održi promociju svog programa u hotelu Mažestik u Beogradu, intervenisali su službenici Državne bezbednosti. Da ne bi pravili "belaja", Voja je predložio da se promocija održi na Trgu Slobode, kod spomenika Mihajlu Obrenoviću, i tu je, uz prisustvo preko 500 Beograđana, predstavljen program tada jedine autentične srpske nacionalne političke organizacije. Stranka je 29. marta organizovala demonstracije pred albanskom ambasadom u Beogradu, gde je demonstrante dočekao kordon rezervista Saveznog SUP-a. Odlučeno je da se kordon ne probija, već da se miting održi na uglu ulice. Na desetogodišnjicu smrti Josipa Broza, 4. maja 1990. godine, dok su u 15 sati i pet minuta sirene zavijale, SPO, Srpska narodna obnova, Narodna radikalna stranka, Demokratska stranka i Srpski demokratski blok su organizovali protestne demonstracije. Na zvuk sirena demonstranti su otpočeli koncert zvižduka, uz skandiranje: "Bando crvena!" "Kuća cveća, napolje!" "Vi ste Titovi, Tito je vaš!". Demonstranti su krenuli prema Televiziji Beograd, gde su se kratko zadržali, da bi put nastavili prema Ulici maršala Tita i tu su poskidali sve table sa nazivom ulice...
Kao prvi predsednički kandidat koji je potvrđen od republičke izborne komisije, dr Šešelj se svojom promotivnom besedom obratio javnosti 14. novembra - iz zatvora.
Međutim, njegova televizijska promocija, od 6. decembra 1990. godine, danima se prepričavala. U gomili kandidata, a bilo ih je 32, odjednom se pojavio mlad, prijatan, blag, ali odlučan čovek, visoke inteligencije i širokog obrazovanja. Čitava Srbija je brujala o njegovom televizijskom nastupu, dok su vladajući socijalisti zadovoljno trljali ruke što su ga na vreme strpali u zatvor, i što su, zabranom registracije Srpskog četničkog pokreta, sprečili da se te nacionalne i patriotske ideje prošire u srpskom narodu.
Policija u štampariji
Doselivši se u Beograd, Vojislav Šešelj je živeo od prodaje svojih knjiga koju je organizovao preko mreže svojih prijatelja i drugova. Nije imao problem da rasproda tiraž, ali mu je policija stalno bila za vratom. Nekad bi plenila polovinu knjiga, nekad bi uzaptila svega nekoliko primeraka. Kad bi, posle prvih zabrana, nosio nove rukopise na štampanje, odmah bi za njim dolazila policija da vidi šta je to doneo.
Neka idu
Televizijski nastup Vojislava Šešelja 6. marta 1990. privukao je ogromnu pažnju gledalaca u Srbiji, i posebno su se citirale sledeće njegove izjave: "Moramo da shvatimo da nam ni Hrvati ni Slovenci nikada nisu bili ni braća ni prijatelji, i da moramo što pre s njima da raskrstimo! Neka Slovenci preuzmu deo spoljnog duga i neka nam vrate fabrike koje im je Broz odneo iz Srbije, i - nek idu! Hrvati mogu iz Jugoslavije, ali bez srpskih teritorija! Jugoslavija ne može egzistirati kao demokratska država zbog stalnih hrvatskih separatističkih težnji. Ali se zato, po svaku cenu, mora izbeći građanski rat među Srbima! Da nije bilo izdaje zapadnih saveznika, i da Crvena armija nije ušla na teritoriju Srbije pri kraju rata, tada bi četnici pobedili i država ne bi zapala u egzistencijalnu krizu... Nemojmo mi da brinemo tuđe brige. Mi moramo, napokon kao narod, da se okrenemo sami sebi, jer smo isuviše energije, naročito u ovom veku, prosuli rešavajući tuđe probleme, boreći se za druge, da bismo danas došli na rub opstanka!" |
Pojavio se ozbiljan konkurent neprikosnovenom Slobodanu Miloševiću i Socijalističkoj partiji Srbije, koja je, uz nečuvenu uzurpaciju fonda svih političkih subjekata prethodnog režima, postala superiorna politička organizacija. Voja je znao da je nemoguće pobediti Miloševića, ali je znao da mora iskoristiti svaku priliku za promociju ideologije srpskog nacionalizma, programa Srpskog četničkog pokreta i državotvorne ideje Velike Srbije, kao i svoju ličnu promociju. Milošević je pobedio u prvom krugu, dok je Voja bio peti, sa 96.277 glasova, što je Srpski četnički pokret ocenio kao značajan uspeh, s obzirom na ukupne okolnosti u kojima su se dogodili izbori.
Početak 1991. osim totalnog debakla, tzv. demokratskih stranaka na parlamentarnim izborima, obeležiće i formiranje jedne nove političke partije, koja će, (nastavljajući slavnu tradiciju srpskog i narodnog radikalskog pokreta iz druge polovine 19. veka, kao i iz perioda Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije u 20. veku, ubrzo postati najjača opoziciona stranka Socijalističkoj partiji Srbije). Bilo je to formiranje Srpske radikalne stranke u Kragujevcu, 23. februara 1991. godine. Evo kako se to zbilo: nezadovoljno ulogom Narodne radikalne stranke, kao i radom i ugledom u srpskom narodu lidera ove stranke, advokata Veljka Guberine, jedno krilo NRS, koje je vodio potpredsednik stranke Tomislav Nikolić, rešilo je da se odvoji.
Savez sa Tomom
Pred drugi krug parlamentarnih izbora 1990, Nikolić nije hteo da primi koaliciju u kojoj bi se radikali našli zajedno s antisrpskim partijama. Gledajući tadašnji raspored snaga na političkoj mapi Srbije, on je razumeo da je Srpski četnički pokret, na čijem je čelu dr Vojislav Šešelj, jedina politička stranka spremna da se uistinu bori za srpske interese. I Nikolić je bio impresioniran televizijskom promocijom dr Šešelja, posebno njegovim beskompromisnim zalaganjem za obnovu srpske države, u granicama koje su određene vekovnom egzistencijom Srba na tim prostorima, zbog čega mu je, 17. decembra 1990, uputio pismo podrške. U tom pismu Nikolić je pozvao dr Šešelja da oko sebe okupi sve srpske nacionaliste, a ne samo one iz Beograda i njegove bliže okoline.
Nikolić je Voji ponudio svaku moguću pomoć u legalizaciji Srpskog četničkog pokreta, pri čemu je i sam istakao potrebu da se što pre i što potpunije srpski narod upozna sa pravom istinom o srpskim četnicima kako bi se, koliko-toliko ublažilo pogubno komunističko klevetanje i omalovažavanje ovog istinskog srpskog pokreta. Šešelj je primio pismo i već 25. decembra 1990. godine bio je počasni gost na tribini Nikolićevog krila Narodne radikalne stranke u Kragujevcu. Sala je bila prepuna, Voja je bio izvanredno prihvaćen, a njegov nastup bio je propraćen ovacijama. Na toj tribini i Voja i Toma su "čuli glas naroda", u kojima su provejavali zahtevi, čak i molbe, da se sve nacionalističke i otadžbinske snage u Srbiji objedine u jednu stranku.
