Mi smo živi mrtvaci

Iako je od Jagodine udaljeno samo 13 kilometara, selo Kalenovac, na grebenima Crnog vrha, ima samo 10 stanovnika. U njemu privremeno boravi još 12 nekadašnjih žitelja, koji su danas nastanjeni u Jagodini ili Kragujevcu.

Putokaz za Kalenovac

 

Prosečna starost meštana je 69 godina, jer su se iz njega odselili svi koji su imali kuda. Selo je 1948. godine imalo 347 punoletnih stanovnika, ali je već sedamdesetih godina njihov broj prepolovljen. Svaka kuća imala je petoro, pa čak i desetoro dece, a četvorogodišnja škola imala je četiri puna odeljenja. Ona je zatvorena 1963. godine, a poslednja beba rodila se 1964. godine.

Najstariji Kalenovčanin je 95-godišnji Branimir Sokolović Brka, pet meštana ima između 80 i 90 godina, a najmlađa je Dragica Jevtić, koja ima 55 godina. Meštani ovog planinskog sela žive od socijalne pomoći, neke izdržavaju deca, a penzioneri jedva sastavljaju kraj s krajem. Pošto jedva mogu da brinu o sebi, nemaju nijednu kravu, niti bilo koju drugu domaću životinju. Namirnice za nedelju dana kupuju uglavnom u drugom selu ili u Jagodini. Autobus ima dva polaska dnevno, ali u podnožju sela, tako da do njega moraju da pešače dva kilometra po neasfaltiranom putu.

Pokojnik u koritu
 

NAJSTARIJI KALENOVČANIN: Brka još radi poslove oko kuće

 

Zbog velikih snegova ove zime danima nisu mogli da izađu iz sela. Najteže im je, kažu, bilo kada su morali da sahranjuju, jer do groblja, udaljenog dva kilometra ne mogu traktorom ni nakon manje kiše. Zaprežna kola nema ko da vuče, ali i da ima, po većem snegu i blatu ni ona ne bi mogla da stignu do groblja. Zbog toga pešače, a pokojnike na večni počinak voze u koritu.

- Ovde su ostali samo mrtvaci. Ja nemam decu, imala ih je izgleda samo moja žena. Imam samo sebe. Niko te ne pita da li si živ ili si mrtav. A nekada su se otimali oko mene da nadničim, jer sam bio dobar radnik. Nisam mislio da ću doživeti ni 50 godina. Eto sad kad je došlo vreme da živim, ja ne mogu. Najgore je kad čovek nema para. Šta da radim sa penzijom od 85 evra? Trpim kao vezano kuče, koje jede kad ga gazda nahrani. Ima da lipšem pored nekog plota. Ali neću da idem kod sinova, jer ne volim da mi niko komanduje - tvrdoglav je deda Brka, koji ima dva sina, tri unuka i pet praunuka, ali živi sam u poslednjoj kući u selu.

Zaćuta pa procedi da sam sprema ručak, jer nema devojku, pošto mu je supruga Milunka preminula pre 10 godina.

Ni samoća, ni godine nisu mu oduzele smisao za humor. Ako ga neko priupita kako ga služi zdravlje, on odbrusi - ko budalu.

Živorad Aleksandrović

 

Sam ode po drva u šumu i dovuče ih kući, a potom ih spremi za šporet. Svake srede i subote, kada su pijačni dani, deda Brka odlazi za Jagodinu. Nije mu teško da pešači dva kilometra do autobuskog stajališta, niti da se s cegerom punim namirnica penje do svoje kuće.

- U Jagodini namigujem. Imao sam jedno devojče od 101 godinu, ali mi umrlo. A sad popijem flašu piva, a ako naiđe neko devojče, malo popričamo - vatren je deda Brka na jeziku.

A pamti i najteže dane. Kaže da nikome ne bi poželeo život koji je on imao.

- Oženio sam se, a nisam imao gaće. Samo pantalone. Nisam imao ni košulju, ni jelek, ni anteriju, pa sam pozajmio i sutra odmah morao da vratim. Uveče sam doveo mladu. Bolje da se obesila, nego što je pošla za mene. Moji roditelji su imali osmoro dece. E, sirotinjo, i bogu si teška - setno će deda Brka.

Njegovi sinovi Dobrica i Toplica, koji žive u Jagodini, povremeno ga obilaze i bezuspešno pokušavaju da ga nagovore da dođe kod jednog od njih. Ali, deda Brka ostaje pri svome.

- Pošto neće on kod nas, mi dođemo da ga obiđemo. Tada ja nešto skuvam i jedemo zajedno. Potom ja odem da berem pečurke, drenjine, kupine, šipak i druge biljke, koje prodajem na pijaci - kaže Brkin sin Dobrica.

Povratak iz Amerike
 

Dobrica sa dedom Branimirom Brkom Sokolovićem

 

I Živorad Aleksandrović živi sam. Radio je u kragujevačkoj Zastavi, a otkad je penzionisan, češće dolazi u selo. Planira da u ličnoj karti kao mesto prebivališta ponovo upiše Kalenovac.

- Ovde je lepo živeti kad imaš od čega. Ja sam jedan od prvih koji se vratio. Renovirao sam kuću, pravljenu 1790. godine. Pošto u svakoj kući živi po jedan čovek, mi se često okupimo kod mene da nešto pojedemo, popijemo i popričamo. Sad ne gajim ni kokoške, a nekada je svako domaćinstvo imalo stoku. Ovaca je toliko bilo da je svako do nas imao dan kada ih sve pokupi i odvede na ispašu. Čuvao sam i tovljenike, ali sam prestao, jer se ne isplati. Žalosno je gledati ove prazne kuće - uzdiše Živorad.

Njegov rođak Tomislav Aleksandrović takođe je Zastavin penzioner. Iz rodnog sela u Kragujevac otišao je još 1969. godine.

- Ovde je lepo u proleće i preko leta, jer dođu izletnici željni tišine, čistog vazduha i zdrave vode sa našeg vrela. Moj sin Zoran nosio je vodu na analizu i pokazalo se da je hemijski i bakteriološki potpuno ispravna. Ali, čim dođe jesen, selo opet opusti i postane nekako tužno. Najteže je što smo svi sami - iskren je Tomislav.

Kod Živorada je na kafu svratio Bogomir Milanović. Kaže da je najpre hteo da postane oficir zbog čega je upisao Vojnu akademiju u Sarajevu, ali je napustio školovanje. Potom se zaposlio u Zastavi, pa otišao za Nemačku, a onda za Ameriku iz koje se vratio pre 15 godina.

- Ovde je najgore kad padne sneg, jer smo odsečeni od sveta. Zato čim kamioni očiste sneg, mi odemo do Jagodine da kupimo namirnice za nedelju dana. Kupim po nekoliko vekni hleba, pa ostavim u zamrzivač. Za hranu se nekako i snađemo, jer nužda zakon menja, ali najteže nam je što smo sami - tužno će Bogomir.
Bogić Milanović i njegova supruga Smilja jedini su bračni par, koji će uskoro živeti u selu. Zasad rade u Švajcarskoj. Meštani ih željno očekuju, jer vole da gledaju figure koje Smilja pravi u drvetu, dok Bogić planira da u školskoj zgradi napravi muzej.