Priča Vojislava Šešelja (11): Ko reži na režim

Prvih dana života u Beogradu Voji se činilo da je na sedmom nebu od sreće, od prijateljstva, blagonaklonosti i opšte podrške njegovom radu i njegovoj hrabrosti što je izdržao sve toruture i sve pritiske režima. Došao je u Beograd sa velikim oreolom disidenta broj jedan, i državnog neprijatelja broj jedan.

Svuda su ga srdačno primali, prijateljski i blagonaklono, vodali su ga po ručkovima, po večerama i po stanovima. Vodali su ga i pokazivali, pri čemu su gotovo svi pokušavali, što svesno i namerno, što slučajno i nagonski, da i na njih "padne senka" sa Vojinog imidža stradalnika i heroja borbe protiv komunističke tiranije.

Salonska opozicija

Naravno, bilo je i mesta i društava, gde su se vodili ozbiljni razgovori, i gde su se razvijale ozbiljne teorije, sa zavidnom stručnom i naučnom zasnovanošću. Ali, ono što je i u tim prilikama Voji odmah bilo jasno, jeste da je to, uglavnom jedan sterilan, jedan beskrvan i neplodan svet, kako ljudi, tako i ideja, da je to tzv. salonska opozicija i salonski antikomunizam, totalno nespreman da pokrene konkretne društvene akcije i procese na promenu režima.

Voja je veoma dobro uočio da u njihovom društvu, i sa njima nema velike vajde, "da tu 'leba nema". Da je to tačno, pokazalo se već nakon kratkog perioda, kada je prošao taj prvi talas beogradske euforije Vojinom hrabrošću, i to onda kada je želeo da reši najobičnija životna pitanja. I najznačajnija. Bila su to pitanja egzistencije, pitanja posla, smeštaja, zaposlenja, izdavanja knjiga.

Odjednom je shvatio ispravnost one narodne mudrosti "obećanje, ludom radovanje". Obećavali su mu poznanici iz Centra za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka u Beogradu, oni koji su bili okupljeni oko časopisa "Praksis", zaposlenje kod njih u tom centru. To mu je tri puta obećao Dragoljub Mićunović, i jedanput Sveta Stojanović, ali od toga nije bilo ništa! Zbog toga se veoma brzo Voja sa njima razišao. Razišao se i sa Dobricom Ćosićem, sa kojim je do tada bio u veoma bliskim odnosima.

Dobrica Ćosić i Vojislav Šešelj

Voja je konačno shvatio da sa "decom komunizma", a to je bilo 99 odsto beogradskih opozicionih krugova, nema šanse da se nađe u istoj družini, u istoj četi, u istoj borbi. Shvatio je veoma brzo svu bedu dvoličnosti onih koji uživaju sve privilegije režima, bilo zato što su mu tajni doušnici, bilo zato što su im bliski rođaci ili roditelji važni šrafovi sistema, i bilo što im nedostaje lična hrabrost.

Iako se kasnije viđao sa Zoranom Đinđićem, Voja je rano saznao da je i on jedan od plejade beogradskih salonskih opozicionara, koji je potpuno zaštićen autoritetom i

režimskim statusom svoga oca, inače pukovnika vojne obaveštajne službe. Shvatio je da je Zoranu lako bilo biti disident, da je mogao kad je hteo da "zbriše preko granice", da mitinguje, da "laje na režim", da "diže pobune" i slično. Sve je to mogao jer je znao da mu niko ne sme ništa!

Zbog toga ga Voja nikada ozbiljno nije ni shvatao, već mu je bio simpatičan kao kozer i pozer. Za Mićunovića je iz pouzdanih izvora saznao da je tačno da je on kao mladi komunista bio na Golom otoku, da je tamo proveo oko godinu dana, da je u toj "kamenoj tamnici i grobnici", uživao sve privilegije, koje su najpovlašćenijim robijašima bile dostupne, jer je služio zatvorskim vlastima kao pisac biografija i dosijea utamničenih rodoljuba i istinskih komunista! Mićuna je pratila i priča da je, posle rata, na najsuroviji način uterivao srpske domaćine i gazde u seljačke radne zadruge, čupajući im brkove i ponižavajući ih na razne načine.

Vojislava Koštunicu je registrovao kao tihog i neprimetnog tipa, koji se ni sa čim nije isticao, osim što je zračio nekom hladnoćom koja deluje kao kada uđete u polje guste magle pa se naježite od neprijatnog osećaja. Videlo se da je nosio neki beleg iz prošlosti, za koji je Voja kasnije saznao da se tiče njegovog porekla i sudbine oca, visokog sudskog činovnika, kojem su komunisti nametnuli ulogu "sudskog dželata" velikog broja srpskih domaćina iz Šumadije. Prokletstvo koje je palo na tu porodicu, a prezivali su se Damljanovići, dovelo je do promene porodičnog imena u Koštunice. Sve su to bili navodni disidenti, intelektualci čija je osnovna deviza bila: ne talasaj previše da se čamac ne prevrne!

Takvi su, upravo, bili "praksisovci". I niko od njih nije bio u zatvoru, niti je posebnih problema imao sa aktuelnom komunističkom vlašću. Oni su oterani sa Filozofskog fakulteta, ali to im baš nije mnogo pokvarilo život! Onda kada su ostali bez plata, za njih se našlo konkretno materijalno i egzistencijalno rešenje. Nisu bili lišeni radnog odnosa, plata, godišnjih odmora. E, zato im Voja nije odgovarao, jer on je bio prvi koji se u Jugoslaviji javno deklarisao kao otvoreni antikomunista, koji je 100 posto bio spreman da se žrtvuje za svoje ideje. Čak i po cenu da ga ubiju!

Bura i baruština 

Voja je bio osoba koja "talasa" velikim talasima, koji izaziva "buru i oluju", i nije bio nekakav "opozicionarski povetarac" koji, tek malo, mreška površinu političke baruštine u Titaniku, odnosno u SFRJ.

Ta beogradska, i ne samo beogradska, disidentska pozornica se pretvorila upravo u baruštinu, bila je suviše učmala, i suviše se Nikola Milošević pojavljivao na javnim tribinama i zaglupljivao omladinu Beograda svojim "antiboljševičkim" govorima, koji su najviše bili posvećeni uspaljenim studentkinjama i šiparicama, koje su ga prosto opsedale i saletale, pri čemu im se on nije ni trudio odupreti...

U isto vreme, Nikola Milošević je odlazio na Brione da poseti mesto gde je najradije svoje vreme provodio naš velikan drug Tito, "dok su plakali eukaliptusi zato što ga više tamo nema", kako je Miodrag Bulatović - Bule napisao i objavio u "Književnim novinama" u jednom izvanrednom pamfletu povodom boravka Miloševića na Brionima. Voja se zbližio sa jednim zavičajcem, sa svojim zemljakom, sa Vukom Draškovićem, koji je pokazivao veliki govornički i književni talenat.