Priča Vojislava Šešelja (9): Ceo život u dva kofera
Znao je Vojislav Šešelj da je i u Beogradu režim jak i opak, ali je znao i da će u metropoli biti u društvu srodnih duša i ljudi sličnih idejnih shvatanja.
Vojislav Šešelj seća se Hercegovine, kao najranije uspomene, kao najsnažnijih i najlepših slika, ali i priča koje su mu pričali baba i deda u Kijevo Dolu, kao i pouka koje je upio iz pripovesti stričeva Jovana i Save, i Orahovom Dolu: "Pošto mi je otac radio na željeznici, mi smo imali tzv. režijske vozne karte, sa kojima smo mogli besplatno da se vozimo i vozikamo koliko smo htjeli.
Po cijeloj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije, od Subotice do Neuma. Vozom sam putovao u Dubrovnik kod tetaka, vozom sam putovao u Srbiju, a kao osnovac, za vrijeme ljetnjeg raspusta, vozom smo ja, sestra, otac i majka, odlazili u Hercegovinu kod očeve i kod majčine rodbine. Živi su bili majčini otac i majka. Baba i đed. Očevi roditelji su umrli vrlo rano. Majka mu je umrla kad je imao jedanaest godina, a otac, baš u vrijeme kad je bila zakazana svadba moga oca, tako da nije prošlo ni četrdeset dana od đedove smrti, a moj otac se oženio.
Deda iz Amerike
Moj otac je imao maćehu koja je njega i njegovu braću i sestre pazila kao da su njena đeca. I mene je veoma voljela, i toliko mi je ugađala, da sam je smatrao "pravom" babom. Otac je imao dva brata i četiri sestre, od kojih je najmlađa pisnula u toku rata od gladi, jedna je umrla poslije rata, a jedna u Beogradu, 1987. godine. Kao što rekoh, svake godine smo odlazili kod majčinih roditelja u selo Kijevo Do. Sa đedom sam veoma volio da razgovaram. Bio je osamnaest godina u Americi i pričao mi je o tome, o tim svojim doživljajima, a ja sam ga, širom otvorenih očiju, naćuljenih ušiju i poluotvorenih usta slušao, i slušao, uz neprekidno zapitkivanje. Doduše, đed mi je umro kad sam bio u sedmom razredu osnovne škole, ali i to je bilo dovoljno da ga zapamtim, za sva vremena.
Muratova sreća
Dedu "iz Amerike" mali Vojislav je najviše zapikivao o kaubojima i Indijancima, O Vinetuu, Old Šetrehendu, o Sijuksima i Komančima, o Vajatu Erpu, Doku Holideju, Divljem Bilu Hikoku.
|
Dosta me uspomena za njega veže. Mnogo me volio. On je imao pet kćerki i jednog sina koji je umro veoma mlad. Sin je imao možda svega tri i po godine kad je umro. Najstarije dijete, a muško. I to je baš bila velika tragedija za porodicu. Neka rana koja se nikada nije mogla preboljeti. Valjda zbog toga, kao i zbog činjenice da se uvijek više vole unuci od rođene đece, taj moj đed, koji se nikada nije brinuo oko svojih kćeri, kad god bi ostao sam sa mnom o svemu je brinuo. I prao me, i hranio, i presvlačio, i sve je to radio sa osmjehom, polako i sa očiglednim ponosom, što se konačno brine o jednom svom muškom potomku, pa makar se on i ne prezivao Misita, što je prezime moje majke.
On je bio dvadeset godina stariji od svoje žene, od moje babe. Kad se vratio iz Amerike, teško je bilo da bilo koja đevojka odoli iskušenju da se ne uda za bogatog povratnika iz Amerike. Moja baka nije pristajala, smatrala je da je on suviše star za nju. Ipak, njena je rodbina odlučila da je uda i tu nije više bilo priče. Moglo je samo da bude one đevojačke tužbalice: "Dadoše mene mladu za stara, dadoše mene starcu zbog para"! Ali, takav je život. I onda, a i sada. Pare su mera svega, i sve se kroz njih prelama i ocenjuje. Mnogo sam priča čuo od đeda, mnogim stvarima me naučio, o Americi posebno, o teškom radu u čikaškim željezarama, o dugotrajnom putovanju parabrodom preko Velike bare, preko Atlanskog okeana, o ogromnim i pustim prerijama, o hiljadama kilometara dugim američkim autoputevima, o zgradama koje su visoke preko stotinu metara, i još mnogo toga...
Glavna železnička stanica u Sarajevu. Podne je u majskom danu 1986. godine. Toplo, svetlo i mirisno sarajevsko podne. Celu kotlinu prekrilo je plavetnilo neba, nadvilo se nad njom kao kupola, iz čije središnje tačke kristalni zraci obasjavaju sve na zemlji, sve vezuju svojim sjajnim nitima u jednu blistavu panoramu. Zgrade, ljudi, drveće, automobili, tramvaji, planinske padine, ptice u leti, muva na kornetu, osmeh na licu, suza na dlanu, jauk u oku, tišina u duši, nemir u srcu... Sve je opijeno i zarobljeno kao u kapi ćilibara! Nekako s proleća sve počinje.
A maj je već mesec kada su ti počeci primili svoje prave forme i sadržaje, a nove priče su već prešle u fazu zapleta. U prirodi, među živim bićima, već su se formirali životni parovi, i već je životna iskra kresnula svoj životonosni plamen po vascelom živom svetu i već su se iz milijardi najrazličitijih semenki počela razvijati nova bića. Voz života već snažno grabi kroz džungle, pustinje i stepe sudbina. Voja je sedeo na terasi železničkog restorana i čekao polazak brzog voza Sarajevo- Beograd. Olimpik - ekspresa u 13,05. Sarajevo - Ilijaš - Zenica - Žepče - Maglaj - Doboj - Modriča - Šamac - Vrhpolje - Vinkovci - Šid - Mitrovica - Batajnica - Bežanijski tunel - Beograd. Kraj Voje su dva kofera, u jednom knjige a u drugom nešto garderobe - "Spakov'o je život ceo, u dva kofera..."
Planer za budućnost
Na stolu, prekrivenom kockastim i iskrzanim stolnjakom su naočare, notes, hemijska olovka i čaša limunade. Zamišljena pogleda, miran i po malo odsutan, Voja je pravio neke zabeleške, upisivao datume, rokove, telefonske brojeve, nazive nekih knjiga, adrese, imena i prezimena nekih ljudi. Pravio planer i podsetnik za dane koji slede. Za dane u "slobodarskom Beogradu", kako je zamišljao glavni grad zajedničke države. Znao je da ga ni tamo ne čekaju med i mleko, da je i u Beogradu režim jak i opak, ali je znao i da u metropoli neće biti usamljenik i izdvojenik, već će biti u društvu srodnih duša i ljudi sličnih idejnih shvatanja. Znao je i to da je baš zahvaljujući neprekidnom angažovanju i hrabrom držanju tih osoba i tih ličnosti i njegovo robijanje dobilo, kakav-takav pristojan vremenski okvir! A moglo je biti i drastično gore. Zbog toga je želeo da sa njima podeli ideje, osećaje i planove.
