Šljivančanin: Vens zna da mu nisam zapretio
Bivši haški pritvorenik Veselin Šljivančanin objaviće 4. aprila prvih 20.000 primeraka svoje knjige “Branio sam istinu“, koja će sadržati najzanimljivije delove iz dnevnika koje je vodio za vreme sedmogodišnjeg boravka u Ševeningenu, a mali prikaz svega toga možete videti i u redovima koji su pred vama.
22. avgust 2006.
Jutros mi je u šetnji prišao Tuta Naletilić. Dugo nismo razgovarali. Tuta samo priča o ustašama i njihovom doprinosu u stvaranju hrvatske države. Jedini način da ga prekinem je pominjanje Tita: “Da je Tito živ, ja bih sada letovao na Brionima i ne bih se s tobom maltretirao po belosvetskim zatvorima“. Tuta odmah beži od mene, psuje, nekontrolisano trese glavom i svima objašnjava kako sam ja “Titovo goveče“. Ne može dugo da izdrži, pa mi ponovo prilazi: “Čoče, pa taj zlikovac ti je sve Crnogorce oterao na Goli otok, a ti ne možeš bez njega i ovde u zatvoru!“ Zatim sledi njegova verzija o Golom otoku i Titovim zločinima. Taj deo razgovora obično ovako završi: “Kako te ranije ne sretoh, pa da te ljudski zakoljem“. Nasmejem se i odgovorim: “A ja bih tebe, Tuta, gde god bih te sreo - vodio na kafu i vino. Ti si Hercegovac, a na ljutom kamenu se rađaju dobri ljudi“. Tuta onda uzvraća: “Molim te, ne pominji više onog zlikovca! Kada si mi pre neki dan rekao da je Tito najbolji Hrvat, pozlilo mi je i morali su me voditi kod lekara. Dva dana nisam izlazio iz ćelije“.
Panić govori istinu8. novembar 2006. Pre nego što je postao moj svedok, general Miodrag Panić, načelnik štaba Gardijske brigade za vreme deblokade Vukovara, bio je na listi svedoka Tužilaštva i dao im je izjavu. Tražio sam od advokata da pozovu Panića. Pošto ga poznajem, znao sam da će govoriti istinu, a ako to ne učini - neće smeti da me pogleda u oči. Kada je položio zakletvu, rekao je da će govoriti samo istinu, pa makar i njega osudili! Ne znam da li ga je sudsko veće razumelo kada je objasnio da mu je pred smrt supruga dala amanet da, ako bude pozvan u Hag, ne sme da se osramoti! |
30. avgust 2006.
Suđenje je započeto dokazima odbrane pukovnika Mrkšića. U uvodnom izlaganju, advokat Domazet rekao je da će dokazati da u noći između 20. i 21. novembra, Mile Mrkšić nije bio u Vukovaru, već u Beogradu. Zatim je tvrdio da su za događaje na Ovčari krivi organi bezbednosti, jer su imali drugu liniju komandovanja radeći mimo znanja Mrkšića. Bio je to samo deo neistina koje je sipao kao iz rukava. Kada je advokat Domazet završio izlaganje, rekao sam mu: “Svaka ti čast! Dobro si pripremio uvodnu reč! Ali, mogao si još nešto da slažeš. Hvala ti i za ovoliko“. On me samo pogledao i sagnuo glavu. Prvi svedok bila je Đurđica Mrkšić, supruga pukovnika Mrkšića. Tvrdila je da je njen muž bio u Beogradu u noći između 20. i 21. novembra.
31. avgust 2006.
Svedok Stevo Bisić nasmejao se kada je tužilac Mur rekao: “Šljivančanin je u Vukovaru imao nadimak 'Crni pas'.“ Kratko je odgovorio: “To je velika laž!“
25. oktobar 2006.
Poseban deo mog izlaganja odnosio se na obezbeđenje delegacije na čelu sa Sajrusom Vensom, koga su pratile mnogobrojne TV ekipe. Advokat je puštao sekvence iz televizijskih snimaka i prevod našeg razgovora. Vens je pitao za bolnicu u Vukovaru, a ja sam mu objašnjavao da je bolnica u zoni odgovornosti Operativne grupe “Sever“. Tada nisam znao za naređenje generala Živote Panića da pređemo reku Vuku i uđemo u bolnicu. O naređenju me obavestio Mile Mrkšić u 14 časova, kada je Sajrus Vens već bio otišao iz Vukovara. Dokazao sam da je američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama, Herbert Okun, lagao kada je izjavio da sam uperio pušku u Sajrusa Vensa, specijalnog predstavnika predsednika Ujedinjenih nacija.
Pročitajte još: |
Dok sam pričao, činilo mi se da u mene ulazi dotad nepoznata snaga, jer sam najzad dobio priliku da kažem istinu. Iako sam delovao smireno, u meni je sve ključalo. Danima sam slušao laži i uvrede. Vređali su mene i državu čiji sam vojnik bio. Teško sam podnosio izmišljene priče zaštićenih svedoka. Pristali su da trguju tuđim životima u nadi da će njihovi životi biti ispunjeni blagostanjem, koje ih očekuje na još uvek nepoznatoj adresi...
23. februar 2007.
Sudsko veće je odredilo da moj završni podnesak sadrži 70.000 reči. Ne znam kako se dolazi do tog broja?
7. mart 2007.
U sportskoj sali sreli smo se sa pritvorenicima sa ostalih spratova. Među njima je bio i Mile Mrkšić. Otkad smo u zatvoru, prvi put mi je prišao da se pozdravimo. Bio je ljubazan, snishodljiv, kao da mu je pao kamen sa srca koji ga je dugo pritiskao. Odmah sam mu rekao: “Kako te nije sramota? Kako možeš u završnom podnesku onoliko da lažeš i napadaš nevine ljude? Kada si i kako si preneo na mene ovlašćenja da komandujem u vreme evakuacije bolnice? Pa, gde je tvoj formacijski zamenik?“ Mrkšić je odgovorio: “Šljivo, ništa ne znam o tome. To su advokati izmislili. Ne znam šta su oni pisali“. Nisam mogao da izdržim: “Stidi se! Dosta mi je tvojih laži! Imaš li išta ljudsko u sebi?“ Posle odglumljene zbunjenosti, nastavio je: “Zar ćeš da kažeš da i Ćorić laže i da nisam sa njim otišao u Beograd?“
Razgovor je postao bespredmetan, ali sam morao da odgovorim: “Sramota je što si poštenog čoveka uvukao u nečasne radnje, jer se sa Ćorićem u Beograd vratio Terzić, a ne ti! Ja sam svedok da si u Beograd otišao dan kasnije, 21. novembra u osam sati i 15 minuta, jer sam ja brinuo o bezbednosti uzletanja helikoptera!“ Mrkšić je zanemeo, okrenuo se i otišao u teretanu. Razgovor je slušao Milan Martić, bivši milicioner i potom predsednik Republike Srpske Krajine. Mogu zamisliti šta je u tom trenutku bivši policajac mislio o dvojici bivših visokih oficira JNA.
Tužilac od mene pravi monstruma14. mart 2007. Tužilac Mur počeo je završnu reč. Prvo je govorio o meni, pa o Mrkšiću i na kraju, tužilac Lani je govorio o Radiću. Ako postoji čovek nalik Šljivančaninu iz Murove završne reči, siguran sam da ga je teško i sanjati, a kamoli živeti u njegovom okruženju! Takvog monstruma teško je zamisliti i na filmskom platnu, jer toliku količinu zla gledalac sigurno ne bi mogao da podnese! |
15. mart 2007.
Mur je predložio kazne. Mrkšić i Šljivančanin - doživotna robija ako se dokaže član 7, tačka 1. i isti član, tačka 3. Za mene postoji i kazna od 10 do 15 godina ako se ne dokaže komandna odgovornost. Za Radića je predložio više kazni: doživotna robija, zatim od 10 do 15, a postoji mogućnost od 6 do 8 godina i od 4 do 6 godina. Mrkšićev advokat Vasić je u svojoj završnoj reči ponovio ono što je rekao u podnesku. Završnu reč dao je i advokat Borović...
Sednica je prekinuta. Jedva sam čekao da dođem do telefona, jer sam znao da je supruga preko interneta pratila događanja u sudnici. Predveče sam uspeo da je dobijem. Neverica. Bol. Ozlojeđenost. Osećaj nepravde. Ali i ponos.
