Priča Vojislava Šešelja (5): U predvorju pakla
Hladno je napolju, još je jutro, i to januarsko jutro kada je zatvorska marica CZ-a iz Sarajeva krenula prema Zenici, gradu čelika i visokih dimnjaka. Voja je na sebi imao civilno odelo, (primereno vremenu kada je uhapšen, dakle primereno majskom vremenu, blagom i prijatnom), koje ga nije moglo sačuvati od reskih i ujedajućih napada ciče zime i hladnog vetra.
Stresao se sav, skupio k'o ćevap i jedva je čekao da ga smeste u metalnu krletku, sa rešetkastim pogledima na put, na krajolik, na Bosnu. Njih šestoricu toga dana prebacili su u Zen'cu, kako Bosanci vele.
SAMO SE TI ZEZAJ
Čim se malo zgrejao, Voja je počeo sa zafrkancijama i sa vicevima, koje je stražar sprovodnik propratio rečima: "Samo se ti zezaj, doktore. Vidjećeš ti svoga Boga kada dopadneš u šake onom manijaku upravniku iz Zen'ce, Fadilu Lipničeviću i njegovim stražarima, koji naročito vole takve kao što si ti, mlade i pametne!" Pomisao na novu robijašnicu, na nove face, na nove ljude, na privikavanje svemu tome, malo su primirili Voju u njegovim dosetkama i šalama. Primirili su se i ostali robijaši. Svi su odlutali u neke svoje svetove, i u, ko zna koje lične tajne i lične traume. Voju je opsedala misao po kojoj "čovek neprestano treba da se za sobom osvrće, ne samo zbog toga da ne bi zaboravio odakle je potekao i kakav je put u životu prošao, već i zato da dobro sagleda tragove koje je za sobom ostavio"! A on je ostavio tragove i tragače. I prijatelje i neprijatelje. Ovih drugih je bilo daleko više.
Obračun sa sobomTokom robijaških dana Vojislav Šešelj je često vršio detaljne rekonstrukcije celog svog života, nastojeći da svemu da logičan redosled, i da utvrdi sve uzročno-posledične veze, kao determinante koje su određivale šta, zašto i kako se događa. Znao je da je najbolje mesto, za te "lične obračune sa samim sobom", ćelija... |
Po dolasku u zenički kazamat Voja je bio smešten u karantin. Tamo svi robijaši provedu po 21 dan, (tri nedelje), pre puštanja u zatvorski krug. Za to vreme ih vode na sve potrebne lekarske preglede, posmatraju njihovo ponašanje, proučavaju ih kao ličnosti da bi odredili gde bi trebalo da idu u procesu resocijalizacije, na koja radna mesta da se zaposle. Voja im je odmah saopštio da u zatvoru neće ništa da radi! Rekao im je da ni komunisti u zatvorima kapitalističke Jugoslavije nisu morali da rade, pa neće ni on u komunističkim, pošto zastupa antikomunističku ideologiju!
Takođe je odbio da napiše svoju, takozvanu biografiju, (što je bila obaveza svih zatvorenika), zbog čega je odmah navukao bes i odijum rukovodstva zatvora, a pogotovo upravnika, Fadila Lipničevića. U toj "biografiji" morao je da se izjašnjava o motivima koji su ga naveli da se upusti u izvršenje "krivičnog djela", da se izjašnjava o vlastitim ideološkim i religioznim ubeđenjima, o opredeljenjima članova njegove porodice, o svom socijalnom i klasno poreklu, o rodbini i precima, o socijalnim prilikama u porodici...
Trebalo je da odgovori na jedan dugačak spisak pitanja. "Ma, ne dolazi u obzir! Pitajte vi te stvari nekog drugog, a ne mene. Ja nisam običan robijaš, ja sam politički zatvorenik, i ima da sa mnom postupate kao što je nekadašnja vlast postupala sa komunističkim robijašima! Ja nisam neka jajara, niti siledžija. Vaši zakoni za mene ne važe!" Jedino što je napisao ticalo se njegovih osnovnih generalija, datuma rođenja, školske spreme, mesta življenja. Dok je ispisivao te podatke, u kancelariju za prijem i obradu novih zatvorenika, a na telefonsku dojavu dežurnog vaspitača, dojurio je upravnik Lipničević.
Prirodan životU samici je Vojislavu Šešelju bilo onemogućeno kupanje već punih dvadeset pet dana. Smrdeo je kao tvor, sve je smrdelo, smrad je bio "prirodan" miris. A čim je nešto preovlađujuće, i čim nešto postane navika onda se prema tome počneš i ponašati kao da je uobičajeno, i da vidiš, tada ti prestane smetati, i prestane smrdeti! |
Bio je besan kao ris, a crvenilo na njegovom podbulom, i od alkohola, unakaženom licu, bilo je neprirodno i gadno za gledati. "Ti li si taj buntovnik? Ti odbijaš naš protokol? Ti bi da mjenjaš pravila, red i poredak? E, zajebo si se, vala, sto posto! Ima da te obradim, i da od tebe istešem poslušna brava, da ćeš mi lizati šake i šeniti preda mnom čim te pogledam, a kamo li ti zviznem... Štene jedno, nezahvalno! Ti ćeš da kritikiješ druga Hamdiju, i druga Branka? Ti ćeš da osporavaš našeg Titu, koji nam je sve dao: i slobodu, i bratstvo i jedinstvo, i samoupravljanje, i diktaturu proletarijata? I nije dao samo nama, već i tebi. I ti bi bio i ostao gologuzan, da ti Tito nije omogućio da se besplatno školuješ, da studiraš, da se zaposliš! Znam ja sve o tebi! Sve sam ja sazn'o. Ost'o bi ti u onoj baraci na željezničkoj stan'ci u Sarajevu, i bio bi pružni radnik, ko i ćaća što ti je bio, da ti nije bilo Titinog režima! A ti se naš'o jedini da ga kritikuješ, i ti si mi najpametniji, i najpozvaniji da ga prekrajaš i dotjeruješ. Pored toliko pametnih ljudi i doktora nauka ti, jedan obični balavac, našao se da "ispravlja krivu Drinu". E, slušaj me , doktore nauka! Ovdje sam ja bog i batina! Ovdje sam ja i zakon, i sudija i kadija. Ovdje nema samoupravljanja, koje ti ionako ne priznaješ. Ovdje ja upravljam, i ovdje ću ja tobom da upravljam! Ovdje si ti niko i ništa. Samo najobičnija brojka! Jesi li me čuo, šta ti pričam?" "Ma, pričaj ti to ženi svojoj. Svojoj hanumi! A možeš i svastici. Ja sam politički zatvorenik, i ja tražim da se, u skladu sa takvim mojim statusom i postupa! To znači da: niti ću da pišem glupe biografije, niti priznajem vaš sud i vaš režim, a pogotovo neću da radim!" "To ćemo još da vidimo! A za početak, i kao dobrodošlicu "našem junaku" i našem pametnom doktoru, evo - petnaest dana samice! Da se malo pribere, ohladi, januar je, zima se tek razmahala, a i da bolje rastaberi svoju sudbinu... Vodite mi ga sa očiju!"
Pored kaznene mere dvonedeljnog zatočeništva u samici Kazneno-popravnog doma u Zenici Voja je podvrgnut i drugim vidovima šikaniranja. Nisu mu dozvolili da u samicu ponese ni elementarni pribor za ličnu higijenu - sapun, četku za zube, toalet papir, presvlaku. U samici su mu dali posteljinu koja je sigurno prethodno upotrebljavana više od tri meseca. Bukvalno se crnila od prljavštine, pa je bio veći rizik po zdravlje da se njome pokriješ, nego da spavaš na golim prostirkama.
NOVI ŠTRAJK GLAĐU
Kao utrenirani bundžija Voja je, na uslove samice, reagovao novim štrajkom glađu, koji je trajao punih šesnaest dana. Štrajk su prekinuli nasilno, tako što su ga pretukli! Ubili su Boga u njemu! Tukli su ga "k'o vola u kupusu! Dogodilo se to 29. januara 1985. godine. Stražar Ivo Šimić, (kasnije je Vojo saznao da potiče iz čuvene ustaške porodice Šimić iz Čitluka). Ovaj neskriveni ustaša i dželat dobio je nalog od upravnika da Voju pretuče i da nasilno prekine njegov štrajk. Ušao je zlotvor u samicu, zatvorio vrata, i lagano se primakao krevetu na kojem je, već iscrpljeni, Voja ležao. "Ustani, pašče ćetnićko! Šta ležiš kad ti vlast dolazi u vizitu? Gdje ti je domaćinsko vaspitanje pa ne ustaješ kad ti gost dođe u kuću?"
