Brate, javi se, bolna sam ti!

Posredstvom naše verne čitateljke Nade Jeftić iz Pariza, redakciji "Vesti" nedavno se obratila 36-godišnja Maja Čolić iz sela Kusadak kod Smederevske Palanke s potresnim apelom ljudima dobre volje širom sveta koji bi mogli da joj pomognu da pronađe brata od koga je razdvojena dok je imala šest godina.

NASTAVLJA POTRAGU ZA IZGUBLJENIM BRATOM: Maja Čolić

 

- Išla sam od nemila do nedraga pokušavajući da saznam bilo šta o mom bratu, Stojanču Krajčevskom, ali nailazim na zid ćutanja. Prijateljica Nada je rodom iz ovog mesta i ubeđivala me je da vam se i ranije obratim tvrdeći da ono što drugi ne mogu, "Vesti" mogu, ali do prošle godine, dok se nisam teško razbolela, nisam imala hrabrosti da to učinim. Neverovatno, čoveka bolest učini jačim! - drhtavim glasom, čvrsto držeći u naručju najmlađeg od trojice sinova, šestogodišnjeg Aleksandra, počinje potresnu ispovest Maja Čolić koja već 18 godina pokušava da pronađe rođenog brata.

U tom naumu je nije pokolebala ni teška bolest, za koju je saznala februara prošle godine. Naime, doktori su ustanovili da ima rak na grliću materice, ali se sve iskomplikovalo, pa je ova nesrećna žena imala tri operacije i sve do pre mesec dana bila u bolnici. Ipak, čim je ponovo stala na noge, uz nesebičnu pomoć supruga Prvoslava i dece, nastavila je potragu za izgubljenim bratom, uverena da će ih život opet spojiti.

 

- U životu me drži suprugova ljubav, ljubav naše trojice sinova i želja da pronađem brata. Zato bih i dve godine, ako bude ovo čitao, ako shvati da sam mu ja davno izgubljena sestra koju i on možda takođe traži, da mi se javi, zato što mi puno nedostaje - kaže Maja.

Neverovatna životna drama počinje osamdesetih godina prošlog veka u Skoplju, u naselju Autokomanda gde je porodica Krajčevski živela. Međutim, dve godine pošto se rodio njen brat Stojanče, roditelji su shvatili da ne mogu više da žive zajedno.

- Iskreno, do danas nisam uspela da saznam šta se tačno dogodilo. Ono što znam da je otac Trajče bio težak alkoholičar i da su posle niza svađa roditelji odlučili da se razvedu. Ja sam završila kod roditelja moje majke Lilijan, a moj brat u Domu za decu bez roditeljskog staranja. Ni majka koja je još živa, ni njeni roditelji nikada nisu hteli da mi kažu da li je ga je otac tamo poslao ili ga je zbog nemogućnosti izdržavanja oduzeo Centar za socijalni rad - nastavlja Maja.

Kaže da je od kada se udala, u 18. godini, počela da traži izgubljenog brata i da se sve na kraju pretvorilo u stravičan košmar.

- Ni sama ne znam koliko sam puta bila u Skoplju od tada. Prvo sam se obratila tom Centru za socijalni rad nadajući se da postoji arhiva sve dece koja su oduzeta, ali tu sam doživela prvi šok - arhiva je izgorela u požaru. Potom sam išla od jednog Doma za nezbrinutu decu do drugog, kumeći i moleći ljude da mi pomognu. Međutim, moj brat kao da je u zemlju propao.

Maja nikada nije gubila nadu da je njen brat živ, a kako je vreme prolazila, dobijala je najrazličitije informacije - od toga da ga je prihvatila neka hraniteljska porodica, do toga da je usvojen.

- Pokušala sam da dobijem adrese svih hraniteljskih porodica, kako bih išla redom i pokušala da barem saznam da li je dobro. Ali, ni tu nisam imala sreće. U Skoplju su mi u jednoj instituciji obećali da će sve učiniti da mi pomognu čim pošaljem zvaničan zahtev. Od tada je prošlo 10 ili 15 godina, niko me nije čak ni pozvao.

Drhtavim rukama iz zatvorene pregrade vadi već požuteli papir - krštenicu svog brata - jedini dokaz do koga je u svojoj borbi do sada uspela da dođe. Na ovom papiru stoji da je Stojanče Krajčevski rođen 14. decembra 1979. godine, a na pozadini, rukom dopisan matični broj: 14121979450079.

- Taj broj sam dobila u policiji u Skoplju i oni tvrde da je to matični broj mog brata. Međutim, čudno je što pod tim brojem nije izvađena ni lična karta ni pasoš. Zato i verujem da ga je usvojila neka porodica i da je sa njom sada negde u Evropi, Americi ili Australiji. Bato, ako se prepoznaš, molim te me pozovi - priča Maja i moli naše ljude širom sveta da joj takođe pomognu.

- Možda će se nekome ova priča učiniti poznata, možda će neki detalj iz krštenice biti dovoljan da se otkrije neki trag, neka adresa na koju bih mogla da pokucam. Zato molim sve ljude dobre volje da mi pomognu jer su veze Srba i Makedonaca u dijaspori neraskidive. Takođe, mom bratu, ako slučajno bude ovo čitao, želim da kažem da ga sestra mnogo voli i da mi jako puno nedostaje. Želela bih barem da mi se javi, da znam da je živ i da ne brinem - nekontrolisane Majine suze završavaju ovu priču. Dok odlazimo iz njene kuće, čujemo najmlađeg sina Aleksandra kako je teši.

- Mama, nemoj da plačeš, imaš nas. Zajedno ćemo naći tvog batu.