Priča Vojislava Šešelja (1): U Partiju preko žuljeva

Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, ovih dana pred Haškim sudom iznosi završnu reč svoje odbrane, a pošto je njegovo zatočeništvo u fazi istrage i suđenja, upravo ušlo u desetu godinu.

NAJBOJLI UDARNIK: Vosjialv Šešelj (sedi drugi sleva) na radnoj akciji Banjaluka 1970. godine

 

Prema Šešeljevom mišljenju, koje je izloženo u obimnoj i detaljnoj ličnoj bibligrafskoj evidinciji od preko stotinu naslova knjiga i na nekoliko stotina hiljada stranica teksta, glavna prepreka ostvarivanju istorijskog prava Srba da žive u jednoj državnoj zajednici, i u granicama omeđenim srpskim gruntom, srpskim bogomoljama i srpskim grobljima su, kako navodi "mali ljudi međ' Srbima, veliki apetiti kralja, lukavi Latini, prefrigani i potuljeni, snishodljivi, podmukli, dvolični, kakvi su vazda bili, i kakvi su ostali do današnjeg dana, kao i neprekidna i mrziteljska politika Engleza i Germana spram srpskoga roda, a sve pod budnim okom i pod dirigentskom palicom Velikog brata iz Vatikana - eto, to je osovina zla, koja pokušava da dođe glave srpskom nacionu, i to je taj "mač iz kamena" koji stotinama godina seče Srbe i Srpske zemlje, komada ih, uništava, i u istorijski zaborav ih šalje...

Najbolji student

MEZIMAC: Dvogodišnji Vojislav sa majkom Danicom

Njima su se, u poslednjoj fazi rasturanja zajedničke države južnih Slovena), pridružili trapavi i bahati predstavnici SAD administracije... Veliki ljudi novijeg doba, u doba stvaranja Prve i Druge Jugoslavije - Nikola Pašić, Jaša Tomić, Svetozar Miletić, vojvoda Živojin Mišić, Milan Stojadinović, Dragiša Vasić, Slobodan Jovanović, Stevan Moljević, vojvoda Momčilo, Đurišić, Pećanac... i, naravno, đeneral Mihailović, nisu uspeli da zaustave pad Srbije i Srba u tamu, višedecenijskog pakla i ponora!"

O ličnosti dr Šešelja, o njegovom detinjstvu, o porodičnom i zavičajnom poreklu, o motivima koji su ga usmerili ka pružanju otpora komunističkom jednoumlju, o iskušenjima robijanja u Zenici, o dolasku u Beograd i o političkoj borbi u postbrozovoj eri, a sve do dobrovoljnog odlaska u Hag, govori ovaj feljton, koji je deo rukopisa knjige "Robija kao sudbina". O svom poreklu i detinjstvu najbolje je govorio sam Vojislav Šešelj:

- Rođen sam 11. oktobra 1954. godine, u Sarajevu, od oca Nikole i majke Danice, devojačko prezime Misita. Porodica Šešelj potiče iz Donje Hercegovine, iz sela Mareva Ljut u Zavali. Godine 1925, zbog malog broja kaluđera, manastirsko imanje u Orahovom Dolu podeljeno je na obrađivanje seljacima iz okoline. Jedan od njih je bio i moj deda Vojislav Šešelj. Godinu dana kasnije tu je rođen moj otac Nikola. Moja

majka je iz susednog sela Kijevo Do, iz jedne od najstarijih porodica u Popovom Polju, iz Misita. Moj otac je bio železničar, kondukter u ŽTP-u Sarajevo. Živeo je kao podstanar u jednoj trošnoj kući sa mnogo vlage, na staroj železničkoj stanici. Tu smo živeli i kasnije, u adaptiranim prostorijama na železničkoj stanici, tako da sam detinjstvo proveo u tom ambijentu. Iako se teško i oskudno živelo, bilo je to lepo i veselo detinjstvo. Ali, uvek je to tako...

U prvi razred osnovne škole krenuo sam u septembru 1961. godine. Upisali su me, kao i sve moje vršnjake sa stare železničke stanice, u Osnovnu školu "Vladimir Nazor" u Novom Sarajevu. Međutim, pošto je u mojoj generaciji bilo mnogo đaka, i pošto je škola bila bukvalno prebukirana, osnovana je nova škola "Bratstvo-jedinstvo", gde su nas prebacili. Ona je radila u jednoj zgradi pored crkve Svetog preobraženja kod hotela Bristol, na staroj železničkoj stanici u Sarajevu. Inače, bio sam jedan od najboljih đaka u razredu, a to sam ostao i kasnije.

Iz gimnazijskog doba lepe uspomene nosim i o radnim akcijama na kojima sam tri puta učestvovao. U Savez komunista Jugoslavije primljen sam upravo na radnoj akciji u Banjaluci, 1971. godine. Nas trojica brigadira, koji smo imali najveće, najkrvavije žuljeve na rukama - neki Ješić Borislav i još jedan momak, kao znak najvišeg priznanja, primljeni smo u Partiju. Kada sam to saopštio ocu, on je samo ljutito odmahnuo rukom, rekavši mi: "Šta će ti to? To ti ne treba. To ti samo može probleme u životu stvoriti, u velikim si zabludama! Jednog dana, kad shvatiš, biće kasno, kad vidiš šta sve iza toga stoji! Osim toga, niko od Šešelja nije, ni bio, niti je uz komuniste!" Zatim je izašao u vedru letnju sarajevsku noć, odakle se vratio razočaran i pijan...

NAJBOLJI STUDENT: Vojislav Šešelj prima diplomu Pravnog fakulteta u Sarajevu

 

Diplomirao sam na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu 1976. godine, za dve godine i osam meseci studiranja, kao najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta. Kao student druge godine izabran sam za prvog studenta prodekana. Zaposlio sam se kao asistent pripravnik na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, 1976. godine. Magistrirao sam 1978. godine, a doktorirao 1979. godine na Pravnom fakultetu u

Beogradu. Nakon toga sam izabran za docenta na predmetu Međunarodni odnosi. Preloman trenutak u mojoj naučnoj, pa i ideološkoj orijentaciji bio je kada sam u biblioteci Fakulteta političkih nauka u Sarajevu naišao na neke knjige, našeg velikog istoričara i pravnog teoretičara, kao i iskrenog pobornika ideje o Velikoj Srbiji, Laze Kostića.

On je delovao kao budilnik za moju "uspavanu svest", dok je moj sukob sa pojedinim predstavnicima birokratizovanog komunističkog establišmenta u Bosni i Hercegovini bio inicijalna kapisla, koja će rasplamsati moju revolucionarnost i moju pobunu protiv komunizma. Godine 1981. kritikovao sam neke istaknute bosanskohercegovačke političke funkcionere zbog plagijata, korupcije, te posebno zbog podsticanja muslimanskog nacionalizma i panislamizma.

Po kratkom postupku sam iskuljučen iz Saveza komunista, i u aprilu 1982. godine uklonjen sa nastavničke katedre i premešten u fakultetski Institut za društvena istraživanja, u zvanju naučnog saradnika... U februaru 1984. godine sam prvi put uhapšen, i to u vozu dok sam putovao iz Sarajeva u Beograd. Kako sam odbijao da se priklonim policijskom diktatu, hapšen sam ponovo krajem februara i zadržan skoro pet sati, te na Veliki petak, kao jedan od davdesetosmorice prisutnih na predavanju Milovana Đilasa na tribini "Slobodnog univerziteta" u Beogradu, i zadržan četiri dana u pritvoru. Takođe sam 11. maja uhapšen u Sarajevu i zadržan šest sati, da bih definitivno bio lišen slobode 15. maja 1984. godine!

Režirana optužnica

Hamdija Pozderac, Branko Mikulić i Stane Dolanc režirali su mi politički proces, i na osnovu sadržaja jednog mog neobjavljenog rukopisa, i izjava trojice lažnih svedoka o mojim ideološkim pogledima i političkim stavovima, osudili me na osam godina zatvora! Po izlasku iz zatvora ostao sam bez zaposlenja, a režim je odbio da mi izda pasoš.

U prvo vreme sam nameravao da ostanem u Sarajevu, ali smo zbog, bukvalno nemogućnosti da egzistencijalno opstanemo, ja, supruga Vesna i sin Nikola morali da se preselimo u Beograd, gde sam živeo isključivo od štampanja svojih knjiga u privatnom izdanju, i u minimalnom tiražu. Za prvu knjigu "Hajka na jeretika", pozajmio sam pare od prijatelja, i ona je, kao i mnoge posle nje, bila odmah zabranjena - pričao je Vojislav Šešelj.

Sutra - Priča Vojislava Šešelja (2): Hajka na jeretika