Arhiepiskop Simeon: Vera me je održala

Mnoge značajne ličnosti koje je iznedrio srpski narod, mada u našoj javnosti nisu poznate, ostavile su neizbrisiv trag u svetskoj istoriji, nauci, kulturi... Među njima je i arhiepiskop u Moravskoj, Simeon (Radivoje Jakovljević), koji je visokodostojnik Pravoslavne crkve Češke i Slovačke.

Arhiepiskop Simeon danas ima 86 godina i mada je rođen i živeo je čitav svoj vek u Češkoj, tečno govori srpski. Krsna slava mu je Sveti Nikola.

U Češkoj arhiepiskop Simeon ima 35 parohija i po jednu u Lozani u Švajcarskoj i u Bretanji u Francuskoj. Ima više od 25.000 vernika, među kojima su i Srbi, mahom nastanjeni u Brnu, gde služi sveštenik koji dobro govori srpski.

Uprkos komunističkom bezbožništvu posle Drugog svetskog rata, odlučio se za teologiju, a pred ateističkom ideologijom nije ustuknuo ni kao sveštenik.

Žrtva dinastijskih borbi

- Moj deda, očev otac, Spasoje Jakovljević rodom je iz sela Voljavče kod Jagodine. U Beogradu je u drugoj polovini 19. veka završio gimnaziju i Vojnu akademiju. Majka mog oca Milutina, a moja baba Darinka, bila je ćerka beogradskog privrednika koji je imao radnju sa srpskim nošnjama. Pored tate, imali su još četiri mlađe kćeri. Deda je bio pukovnik u obrenovićevskoj Srbiji i za potrebe srpske vojske nabavljao je oružje u inostranstvu. Kad je moj otac završio četvororazrednu osnovnu školu u Beogradu, poveo ga je sa sobom na put s namerom da jedinog sina upiše na dalje školovanje u Berlinu. Međutim, prijatelji Česi ubedili su ga da sina ostavi kod njih u Pragu. Tako se moj otac Milutin kao 10-godišnjak obreo u Češkoj. U Pragu je završio srednju školu i prvu godinu agronomskog fakulteta. Počeo je Prvi svetski rat i on se odmah vratio kući da se stavi na raspolaganje otadžbini.

- Posle pada Obrenovića i povratka na vlast Karađorđevića, moj deda je kao pukovnik premešten iz Beograda u Niš. Uskraćen je za dalje napredovanje u vojnoj karijeri pošto nije učestvovao u majskom prevratu 1903. godine kada su ubijeni kraljica Draga i kralj Aleksandar Obrenović. Kad se srpska vojska malo oporavila i konsolidovala u Grčkoj, kralj Petar Prvi Karađorđević odlučio je da srpski studenti moraju da nastave školovanje, jer će Srbiji biti potrebni obrazovani ljudi kad se završi Prvi svetski rat. Tako je i moj otac dobio stipendiju i poslat u Francusku. U Monpeljeu je završio studije agronomije. Neko vreme je potom živeo u Parizu odakle je prešao u Prag gde je, kao inženjer agronomije, bio u nekim međunarodnim komisijama za privrednu saradnju sa novostvorenom Kraljevinom Jugoslavijom. Mnogo je putovao i u Beograd dovodio industrijalce iz zapadne Evrope. Tako se upoznao 1923. sa mojom majkom Boženom Bartovom, kćerkom češkog fabrikanta. Venčali su se u Sabornoj crkvi Svetog Nikole u Pragu, gde sam rođen 12. februara 1926. Kad sam imao dve godine preselili smo se u mesto Slapi nad Vltavom, 30 km južno od Praga. Tu je otac uzeo pod zakup veliko poljoprivredno zemljište. Tamo su rođena i moja dva brata. Mirko je mlađi od mene tri godine, a Dušan od Mirka dve. Tu smo ostali do kraja Drugog svetskog rata

Škola rodoljublja

- Detinjstvo nam je bilo lepo. Radili smo sve poljoprivredne radove koje su mogle da obavljaju dečje ruke. Od nas trojice najnestašniji je bio Mirko i tata ga je zvao Nemirko. Mada sam bio najmirniji, zbog nestašluka mlađe braće kažnjavan sam zajedno sa njima zato što ih kao najstariji nisam dobro pazio.

Tata nas nije terao da govorimo srpski jezik, ali nas je od malih nogu učio srpskom rodoljublju i junaštvu. I danas mi srce zaigra kad čujem davnašnje očeve reči koje

sad izgovaraju moji bratanci svojim nestašnim mališanima kad ovi nešto pogreše: "To nije ni dobro ni lepo. To nikad ne bi uradio srpski junak". Sećam se i kako nam je bilo zanimljivo da čujemo tatu dok spontano govori na srpskom kad je veoma radostan ili mnogo ljut, pa smo Mirko, Duško i ja sa interesovanjem savladavali srpski, ali ga ne govorimo najbolje. Oduvek mi je bilo drago kad u Češkoj ili bilo gde u svetu, upoznam nekog Srbina ili Srpkinju. Tad se osećam kao da sam sreo brata ili sestru.

- Za vreme nemačke okupacije bio sam gimnazijalac u Pragu i stanovao sam kod majčinih roditelja. Kad nije bilo nastave, bavio sam se poljoprivredom u Slapi nad Vltavom, a noću učio. Bili smo pobožna porodica, otac naročito. U to ratno doba primetio sam da religiozni ljudi bolje podnose teškoće tog užasnog vremena. Školski drugovi su počeli da nestaju, cele porodice su ubijane ili odvođene u nemačke logore. Mislio sam da ću kao duboko verujući čovek lakše izdržati ako me Nemci uhapse i muče, da će mi Bog pomoći da sačuvam život. Svakodnevno sam se molio, čitao Bibliju i druge hrišćanske knjige.

- Veliku maturu sam položio 1945. i upisao sam se na Karlov univerzitet u Pragu. Nisam mogao da se odlučim između filozofije i teologije, pa sam upisao i jedno i drugo. Posle prve godine studija opredelio sam se samo za teologiju. Pošto su pravoslavci u Čehoslovačkoj u to vreme bili u okrilju Srpske pravoslavne crkve, jedan semestar sam 1947. studirao na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Za to vreme je završena procedura oko mog odlaska na teološke studije u Rusiju.

Proročanstvo ruskog monaha

- Šest godina sam bio na bogoslovskim studijama u Lenjingradu, današnjem Petrogradu. Tamo se živelo prilično asketski: duge molitve, obimna predavanja, mnogo učenja, isposnička ishrana. Meso smo imali samo za Uskrs. Uglavnom smo jeli pire krompir na vodi ili kašu i to za doručak, ručak i večeru. Ipak, nama studentima je bilo kao u malom raju. Svi smo se lepo slagali. Bio sam u grupi s Aleksejem Mihajlovičem Ridigerom, potonjim ruskim patrijarhom. Aleksej je bio tih dečko, najmanje govorljiv i u društvu nenametljiv. Pamtim ga kao odanog prijatelja i dobrog čoveka. Sa njim sam se povremeno savetovao oko svojih eparhijskih poslova u Češkoj, u vreme kad je već bio patrijarh u Rusiji. A kad sam se na službenom putu razboleo i bio operisan u Moskvi, on me je posetio u bolnici. Sećam se takođe da je za vreme naših studentskih dana u Rusiji, mudri starac monah Serafim jednom prilikom meni rekao da ću postati arhiepiskop, a Alekseju da će biti patrijarh. Meni je to zvučalo kao nemoguće, jer sam nameravao da se ženim, a ne da se monašim. Ali, ispostavilo se da se njegovo proročanstvo ispunilo.

- Kada sam se vratio u Čehoslovačku, šest godina sam radio na Teološkom fakultetu u Prešovu, u istočnoj Slovačkoj. Komunistički period nije bio nimalo lak za mene. Često sam bio na meti Kancelarije za verska pitanja u Bratislavi. Ipak, u Prešovu sam 1957. godine uspeo da izdam knjigu o Starom zavetu, u dva toma. Bio sam pod prismotrom, a nisam znao zašto i ko me prati. Trebalo je da budem profesor, ali me nisu hteli, pa sam šest godina proveo kao asistent. Tek posle ženidbe mogao sam da se posvetim svešteničkom pozivu. Od 1959. proveo sam 40 godina kao paroh u Marijanskim Laznima u Češkoj.

- Imao sam 27 godina kad sam se vratio iz Rusije i sve devojke iz moje generacije već su bile udate, te u Slovačkoj nisam mogao lako da nađem životnu saputnicu. Ni u Rusiji nisam uspeo, jer je Staljin zabranio brakove Rusa i stranaca. Prošle su četiri godine pre nego što sam počeo da se spremam za brak i sveštenstvo. Sa medicinskom sestrom Ruženom Moba, Čehinjom iz Moravske, venčao sam sam se 1958. Ćerka Bogdana rodila nam se dve godine kasnije. Ona je danas inženjer hemije, ali radi u banci. Od nje imam unučad, studente Katarinu i Vaclava. Ne viđam ih često, takvo je vreme, svi imamo svoje obaveze, a mladi svoja interesovanja. Često razgovaramo telefonom, brinu za mene. Primetio sam da se više interesuju za naše srpsko poreklo, nego kad su bili mali. Mislim da moja ćerka Bogdana i unuka Katarina imaju izražen srpski gen u svom biću.

Nikad nije bio u Jagodini

- Tokom četiri decenije službovanja u Marijanskim Laznima, čuvenoj češkoj banji, nisam bio pošteđen torture. Pošto nije bilo dopušteno da se đaci okupljaju u crkvenim zgradama, zbog održavanja veronauke 1967. godine zaprećeno mi je oduzimanjem državnog odobrenja za bavljenje svešteničkim pozivom. Iz Praga je 1976. došao predlog za moje uklanjanje sa parohije. U policiji sam saslušavan čak 14 sati. Na kraju su mi rekli da moram da odem iz Marijanskih Lazni ili više neću moći da budem sveštenik. Osim ako pristanem da im prijavljujem nekakve "izdajnike", one koji govore protiv komunističkih vlasti. Odbio sam. Kasnije, na moje iznenađenje, ostavili su me ipak na miru. Uspeo sam i da doktoriram na temu ''Prorok Isaija i pojam Ebed Jahve''.

- U Jagodini nisam nikad bio. Davno sam jednom prošao kroz Niš, ali sam zato dolazio sa porodicom u Beograd, u posetu svojim tetkama, očevim sestrama, dok su bile žive.

- Kada sam pre 16 godina ostao udovac, odlučio sam postanem kaluđer. Zamonašen sam u manastiru Hruba Vrbka u Moravskoj, rodnom mestu svetog vladike Gorazda II, poglavara Češke pravoslavne crkve kojeg su ubili Nemci u Drugom svetskom ratu. Uzeo sam monaško ime Simeon, u čast srpskog svetitelja

Simeona mirotočivog, velikog srpskog župana Stefana Nemanje i oca svetog Save. Zamonašio me je tadašnji vladika Moravske Hristofor, koji je danas ima titulu mitropolita i na čelu je Pravoslavne crkve Češke i Slovačke. Kad sam bio u Hilandaru, još 1986. godine, rekao sam sebi da će mi monaško ime biti Simeon ako se budem ikada zamonašio. Tada sam putovao u Jerusalim na kongres o Starom zavetu. Morao sam da dobijem vizu u Grčkoj jer komunisti nisu imali veze sa Izraelom. Tako sam dve nedelje bio u Svetoj gori da čekam vizu.

- Pošto imam ćerku, krsnu slavu Jakovljevića i ikonu Svetog Nikole nasleđenu od oca Milutina, predao sam bratu Dušanu čija je porodica u mestu Slapi nad Vltavom, dok Mirko sa svojim sinovima Dušanom i Mirkom živi u Buđovicama. Od kada mi se brat Dušan upokojio, slavu obeležavamo sa porodicom njegovog sina Zorana. Naš Srbin, sveštenik Srđan Jablanović, inače čestit čovek i dobar duhovnik, dođe iz Praga da nam prereže slavski kolač i vinom prelije žito...