Rađanje srpskih himni (12): Duh slovenskih dedova

Nikola Prvi Petrović vladao je Crnom Gorom ravno pedeset osam godina, kao knez i kao kralj. Kada je izbio Prvi svetski rat, stao je na stranu Srbije i saveznika, ali je već 1916. posle kapitulacije Crne Gore pred Austrougarskom otišao u izgnanstvo.

Stihovima podelio Crnogorce: Nikola Prvi Petrović je autor pesme "Onamo, namo"

Jedno vreme je proveo u Italiji, potom otišao u Francusku, gde je i umro, pet godina kasnije. U međuvremenu je Narodna skupština u Podgorici novembra 1918. godine proglasila ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, bez ijednog glasa protiv. Odlučeno je da život nastave zajednički pod kraljem Petrom Prvim Karađorđevićem, koji je bio crnogorski zet, suprug Nikoline kćeri kneginje Zorke.

Tom prilikom pevala se srpska himna "Bože pravde" iako su Crnogorci imali bar dve svoje, zvaničnu i narodnu. Ova druga je izašla iz pera prvog crnogorskog kralja iz roda Petrovića.

NEPOŽELJNI STIHOVI
Još 1864. srpski pesnik Jovan Sundečić je, tada sekretar kneza Nikole, ispevao pesmu "Ubavoj nam Crnoj Gori", nadahnut melodijom himne svetom Savi "Uskliknimo s ljubavlju". Ovu pesmu je za hor doterao Anton Šulc, vođa pevačkog društva "Jedinstvo" iz Kotora, i sa njim pesmu prvi put javno izveo oktobra 1870. godine u Cetinjskoj čitaonici.

Posle toga, crnogorski vladar je Sundečićevu pesmu proglasio državnom himnom. Tri godine ranije, i sam Nikola Petrović je u žaru i poletu mladosti ispevao vitešku pesmu koja će se kao zov vojne trube zaoriti sa crnogorski planina, i otuda kao himna svih Srba razliti se do Jadrana i do Dunava, odatle do slovenskih zemalja, i dalje, u ostalu Evropu. Nazvana prema prvim stihovima "Onamo, 'namo", pesma dalje glasi: "Onamo, 'namo, za brda ona, govore da je razoren dvor mojega cara. Onamo, vele, bio je negda junački zbor. Onamo, 'namo, da viđu Prizren, ta to je moje, doma ću doć'! Starina mila tamo me zove, tu moram jednom oružan poć'. Onamo, 'namo sa razvalina dvorova carskih vragu ću reć': S ognjišta milog bježi mi, kugo, zajam ti moram vraćati već!". Pevao je dalje crnogorski knez o svetim Dečanima, o srpskim poljima - bojnim poljima, da "pogažen konjma klikuje Jug: "Upomoć, đeco! Upomoć sinci! Svetit' me starca svet vam je dug! ... Onamo, 'namo, Milošev, kažu, prebiva grob. Onamo! Pokoj dobiću duši kad Srbin više ne bude rob".

Kapelnik vojne muzike na Cetinju Franjo Vimer je u motive jedne pesme o italijanskom ujedinitelju Garibaldiju uklopio kneževe stihove. Sa "Ovamo, 'namo" je kralj Nikola vodio crnogorsku vojsku u balkanske ratove, u pobede. Ova pesma je postala himna narodne stranke, najstarije partije u Crnoj Gori, a zbog "provokativnog" teksta, kojim je zaslužila i naziv srpske Marseljeze, i pored nekoliko pokušaja nikada nije postala zvanična himna Crne Gore.
 

Uzalud preti ponor pakla: Na Drugom zasedanju Avnoja predstavljena nova himna

Kada je slovenački sveštenik, pesnik i istoričar Samuel Tomašik otišao u posetu Pragu, našao se zgrožen time što se nemački jezik češće čuo na ulicama češke prestonice nego češki.

U svoj dnevnik je tada zapisao sledeće: "U matici Pragu, biseru zapadnoslovenskog sveta, koji će biti izgubljen u Nemačkom moru, šta čeka moja draga domovina, Slovačka, koja gleda u Prag kao duhovnog vaspitača? Uznemiren tom mišlju, setio sam se stare poljske pesme Poljska nije nestala dogod mi živimo. Ta poznata melodija je izazvala da moje srce izbaci Hej, Slovaci, naš slovački jezik još živi... Otrčao sam u svoju sobu, zapalio sveću i napisao tri verzije u moj dnevnik. Pesma je završena u trenutku...".

Bilo je to 1834. godine. Tomašik je kasnije izmenio stihove i promenio naslov u "Hej, Sloveni", kako bi pozvao sve Slovene na borbu za slobodu. Pesma se zaista proširila na sve slovenske zemlje. Štampala se u magazinima i kalendarima i pevala na političkim skupovima, postajući nezvanična himna panslovenskog pokreta, popularnog među rodoljubima širom Austrougarske koju su zvali "tamnica naroda". Podizanje spomenika slovenačkom pesniku France Prešernu 1905. u Ljubljani slavila je masa ljudi pevanjem "Hej, Sloveni".

Njena popularnost se uvećala kada je usvojena kao zvanična himna Sokolskog društva. Sokolstvo je osnovano u Češkoj kao društvo za telesno vaspitanje. Bila je to jaka organizacija ne samo sportska, nego i panslovenska. Hrvatski i slovenački "sokoli" u Austrougarskoj slovili su za najljuće neprijatelje Habsburgovca. Kada su se u vreme Velikog rata našli u redovima okupatorske vojske, masovno su se predavali Rusima i stupali u dobrovoljce srpske vojske.

U isto nevreme, često su je Česi i Slovaci slobodarskog duha, na silu uterani u austrougarske uniforme, pevali na bojištima kako bi skrenuli pažnju na sebe i pokazali se ko su, i tako izbegli bratsko krvoproliće. Na žalost, događalo se i to da su se uz istu pesmu drugi Česi i Slovaci klali sa slovenskom braćom Srbima i Rusima. Pesma se sa njima proširila po Balkanu i Rusiji.

IZNUĐENO REŠENJE
 

Samuel Tomašik

Posle sloma Kraljevine Jugoslavije 1941. u napadu Sila Osovine, partizani predvođeni Josipom Brozom Titom su odbacili himnu međuratne Jugoslavije. Iako se ona sastojala iz srpske, hrvatske i slovenačke pesme, isuviše je podsećala na kraljevinu, pa je usvojena "Hej, Sloveni" sa stihovima koji glase: "Hej, Sloveni, jošte živi duh naših dedova, dok za narod srce bije njihovih sinova. Živi, živi duh slovenski, živeće vekov'ma! Zalud preti ponor pakla, zalud vatra groma! Nek se sada i nad nama burom sve raznese. Stena puca, dub se lama, zemlja nek se trese! Mi stojimo postojano kano klisurine, proklet bio izdajica svoje domovine!".

Prvi put se čula na Prvom i Drugom zasedanju Antifašističkog veća nove Jugoslavije (AVNOJ), zakonodavnog tela partizanskog pokreta. Ipak, komunistička Jugoslavija nije imala zvaničnu himnu sve do 1977, kada je potraga za boljim kandidatima konačno napuštena, a "Hej, Sloveni" usvojena kao državna himna. Po raspadu SFRJ zadržala se u skraćenoj Jugoslaviji koju su sačinjavale Srbija i Crna Gora, a kada je i Crna Gora 2006. proglasila nezavisnost, "Hej, Sloveni" je kao himna i zvanično otišla u istoriju.  
 

K R A J