Rađanje srpskih himni (10): Borba Srbu zabava je draga
Da Pančevac Vasa Živković nije postao sveštenik, sigurno bi bio zapamćen kao pesnička preteča srpskog romantizma. Rođen 1891. kao Vasilije od oca sveštenika, od njega je, pored imanja nasledio je, kako je u to vreme bio red, i zanimanje i parohiju.
Učeći filozofiju u Segedinu, u 19 godini je objavio prvu pesmu. Završio je prava u Pešti i Požunu, ali i bogosloviju u Vršcu, ne prestajući da se bavi lirikom. Bio je ljubitelj knjige, pa mu se ime spominjalo u časopisima, ako ne još kao pisca a ono kao ime čoveka koji kupuje i širi knjige, pomaže i voli pisanu reč.
Prota Živković je u prvo vreme pevao prema tadašnjoj modi: teške, trome epigrame i ode, nespretne, retorske i preterano patetične, uglavnom povodom smrti drugova i u čast pojedinih srpskih profesora. Čitajući Getea i Šilera, čije je radove kasnije prevodio, shvatio je šta je to prava, jednostavna, čista lirika. Počeo je da traži nove načine da se izrazi i tako bude među prvima koji će osavremeniti srpsku poeziju. Tako je nastalo nekoliko pesama koje su ga srdačnom jednostavnošću i stihovima na narodnom jeziku stavile u red prethodnika jednog od najdarovitijih srpskih pesnika Branka Radičevića.
GRANIČARSKA PESMA
Voleo je pančevački prota narodni jezik i dobro ga je poznavao, a kako od poezije nije morao da živi, stvarao ju je, kako je sam kasnije govorio, "u mladosti svojoj kao diletant stihotvorac katkad pevuckao, kad mi je srce u prijatnim trenucima ili u crnim neprilikama samo od sebe pevalo". Svoje stihove, međutim, nije smatrao uspelim, čak nije voleo da ga smatraju pesnikom. Nije mogao ni da sanja da će neke njegove pesme dobiti muziku i postati deo redovnog repertoara vojvođanskih Srba, koji je mogao da se čuje prilikom svetkovina i slavlja, ali i tugovanja i borbi. Takve su "Orao klikće sa visine", "Raduj se mlada nevo" i "Moji jadi" koja počinje poznatim stihovima "Ah, kad tebe ljubit ne smem, drugu ljubit neću ja". Najveće priznanje mu je dao veliki Miloš Crnjanski, koji je oduševljeno govoreći o pesmama "Ti plaviš, zoro zlatna" i "Niči, niči, krine beli" nazvao vreme u kome su nastale "najlepšim dobom našeg pesništva". Zapravo su se Živkovićeve pesme toliko pevale da su mu pripisivane i one koje nije napisao!
Vasa Živković se upisao i u nacionalnu oslobodilačku istoriju pesmom koja glasi: "Rado ide Srbin u vojnike, gde zelene bere lovorike. Borba njemu zabava je draga, još milije salomiti vraga, jer puščani prah ne zadaje njemu strah. Njega na boj mati i nevesta prati, prati. Otac želi sedi da vraga pobedi, pobedi. Napred ide s oružanom Srbin rukom, a zimzelen vije mu se za klobukom. Peva, kliče srpski sin, pred njim strepi dušmanin. Njega na boj mati i nevesta prati, otac želi sedi da vraga pobedi!"
Znao je dobro pančevački prota da Srbinu nije preostajalo ništa drugo nego da bude oduševljeni vojnik jer je njegova otadžbina neprestano napadana. Vekovima se srpski seljak borio za svoje ognjište, njivu i šljivu. Zato Srbin, na zov ratne trube, odmah ustaje i kreće, sa manjerkom u torbi, malo proje, sira i jabukom iz pradedovske bašte.
|
Ratnici u hipnozi Koliko "rado ide Srbin u vojnike", pokazalo se decenijama kasnije od nastanka pesme novinara švajcarskog lista "Žurnal de Ženev". Diveći se brzini kojom su srpski vojnici, među svim ostalim savezničkim, izgonili neprijatelja, željni svoje porodice i doma koji mogu da postoje samo u slobodi, Švajcarac je zapisao: "Srpska vojska čini nemoguće, neverovatne stvari. Vojnici nisu svesni svoga junaštva i oni ne znaju koliko dnevno pređu. To su čuda šta oni čine. Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred kao somnabule: pod neprijateljskom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan, kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno."
Najzaslužniji muzičar u širenju "Graničarske pesme" bio je Nikola Đurković, Srbin rođen u Trstu. U Beogradu je bio horovođa i nastavnik muzike na dvoru Mihaila Obrenovića, a sredinom 19. veka postao je glavna ličnost kulture Pančeva. Dok je vodio Srpsko crkveno pevačko društvo, ono je izgradilo veliki repertoar crkvene i svetovne muzike, u kome je Đurković napisao dosta dela. Sa Diletantskim pozorišnim društvom priređivao je predstave od Pančeva do Beograda, gde je ustanovio i Pozorište kod jelena. Za scenu je preveo i preradio oko 40 komada s nemačkog i italijanskog jezika. Posle revolucije 1848. Pančevcima nije bilo do pozorišta, pa se Đurković zaposlio kao činovnik u Dunavsko-parobrodarskom društvu. Službovao je u Budimpešti, Solonoku i Osijeku, gde je i okončao život samoubistvom. |
Melodija za "Graničarsku pesmu", što je originalni naziv danas znane "Rado ide Srbin u vojnike", nastala je 1849. godine iz narodnih napeva, koji su uvršteni u "Barona Jovića marš" pančevačkog kapelnika Antonija Jahimeka. Odatle je Nikola Đurković, inače nastavnik muzike na dvoru Mihaila Obrenovića, izvukao melodiju "Rado ide Srbin u vojnike" i harmonizovao je za muški hor.
Prvi put je "Graničarska pesma" izvedena u Pančevačkom pozorištu 1844. gde je Đurković radio kao upravnik, reditelj, glumac, pevač, prevodilac i kompozitor. Ovu melodiju je obradio za klavir Kornelije Stanković i, zahvaljujući toj obradi, stigla je "Graničarska pesma" pred mnoge horove, orkestre i pevače, od 19. veka do danas.
Srbi su umeli i da se našale sa ratom. To je upadalo u oči strancima, koji su poprilično zaslužni za to što su mnoge nezvanične himne ostale da žive. Svedok tih vremena, britanski pisac Džon Rid, u svojoj knjizi "Rat Srbije 1915" navodi i ovo: "Kasno popodne, zaustavili smo se na jednom sporednom koloseku da propustimo kompoziciju, dvanaest niskih otvorenih vagona krcatih vojnicima u dronjcima od uniformi svake vrste, uvijenih u ćebad najsuprotnijih boja. Počela je da sipi kiša. Ciganin violinista divlje je svirao, držeći svoju violinu za vrat izdeljan grubo u obliku konjske glave. Pored njega, ležali su vojnici i pevali pesmu o porazu Austrijanaca: "Doš'o Švaba sve do Ralje, a od Ralje nikud dalje. Ej, kako to? Ej, zašto to? Stig'o Švaba sve do Ljiga, a od Ljiga zagulji ga. Ej, kako to? Ej, zašto to? Pamtiće on Raško polje, jer tamo je sreo Srbe. Ej, kako to? Ej, zašto to? Doš'o Švaba do Zemuna, od Zemuna, vuna, vuna, Ej, kako to? Ej, zašto to?" Posle pobede na Ceru, narodna vojska je govorila i pevala svoju omiljenu pesmu iz toga doba: "Uz'o Franjo Poćoreka, Metn'o ga na krilo, Pa ga pita: "Kako ti je U Srbiji bilo?".
Čak i kada su srpski vojnici stigli na Krf, gde su se oporavljali posle pogibeljnog oporavka posle prelaska preko Albanije, i spremali se za juriš u otadžbinu, pevali su šaljive pesme. Između ostalih, i ovu: "Tesno mi ga skroji nane, Vrhovna komanda", opisujući neku odluku Đeneralštaba koja im se nije dopala.
JEREMIJIN TOP
Ipak, među svim šaljivim pesmama sa bojišnica za oslobođenje Srbije do danas se održala samo jedna. Jeremija Krstić služio je u srpskoj vojsci od početka do kraja Prvog svetskog rata. Bio je i muzičar i ratnik. Od njega su potekli i ovi stihovi: "Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić! Selo mi je Toponica, drvena mi dvokolica, služio sam stalni kadar, artiljerija! Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić! Imam sito i karlicu, imam ženu vračaricu, služio sam stalni kadar, artiljerija! Ja sam ja, Jeremija, prezivam se Krstić! Više kuće trijerica, preko puta komšinica, služio sam stalni kadar, artiljerija!" Muziku za ove stihove napisao je poznati srpski kompozitor balada, filmske i pozorišne muzike Vojislav - Voki Kostić, a čim je pesma o artiljercu Jeremiji dobila prepoznatljive, šumadijske zvuke, proslavile su je estradne zvezde u nekoliko poratnih Jugoslavija.
Rađanje srpskih himni:
* Tajna manastira Kuveždin |
