Rađanje srpskih himni (9): Srpska Marseljeza 
Kada je Austrougarska monarhija jurišem na Srbiju otpočela Prvi svetski rat, kralj Petar Karađorđević se našao u rovu, sa vojskom. Uz njega je i načelnik Đeneralštaba vojvoda Radomir Putnik.
U predahu borbe, vojvoda je jednom guslaru tražio pesmu, a ovaj je počeo da mu peva: "Čika Pera jaše konja bela, za njim ide Srbadija cela, da osveti car Lazara i Kosovo." Odjednom, guslar je stao. Vojvoda ga je zamolio da nastavi, a kada su stihovi počeli da govore o srpskoj propasti na Kosovu, sam ga je zaustavio i naredio svom trubaču da svira "Hej, trubaču, s bujne Drine".
Nek zatrubi zbor
Voleo je Putnik ovu pesmu još od kada se u Beogradu zaorila 1908. godine. Tada su Habzburzi bez zrna baruta uzeli Bosnu i Hercegovinu, a u srpskoj prestonici rodoljubi izašli na proteste. Sa narodom je išla vojna muzika. Narod uzvikuje: "Dole prija Austrija"! a prate je zvuci "Hej, trubaču, s brujne Drine"! Godinama posle Velikog rata srpski ratnici su posetili mesto svog stradanja, Kajmakčalan. Na grobovima krstovi truli, spomenike nevreme ispralo. Iz kapele se javlja crkvena pesma. Odjednom, nadjekuje je hor "Obilić" sa svojom himnom: "Hej, trubaču, s bujne Drine, de, zatrubi zbor! Nek odjeknu Šar-planine, Lovćen, Durmitor. I nek Drina jekne Savi, Sava Dunavu, Dunav bujni Tisi, Dravi: U boj! U slavu! Nek se bojni jeci ore kroz sve gore, Čak na more, Kroz sve gore čak na more, gde viteška srca biju, Oj, na more, na Adriju!".
Ratnici su odslušali pesmu do kraja, u stavu mirno, kao da slušaju državnu himnu, a oči su im bile pune suza.
Stihove o trubi sa Drine napisao je još 1875. Stevan Vladislav Kaćanski pod nazivom "Narodni zbor". Pesnik koji je za života zaslužio nadimak Stari bard, bio je "čovek čija je sva strast bila što je rod svoj ljubio", kako ga je opisao književnik Milan Kašanin.
Revolucija u Beču i Pešti 1848. odvela je Kaćanskog sa studija u Jegri u rodni Sentomaš, gde je pristupio Srpskom narodnom pokretu. Odlučnošću i bistrim umom brzo je stekao poverenje narodnih prvaka, pa je učestvovao u čuvenoj Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima. Zahvaljujući svom stricu, istaknutom rodoljubu Sergeju Kaćanskom, izabran je u delegaciju koja je otišla u Zagreb da pregovara sa banom Jelačićem o zajedničkoj borbi protiv nacionalističkih ciljeva mađarske revolucije. Mladi Kaćanski je dobio i poseban zadatak, da na tom putu pobuni slavonske graničare. Učestvovao je u odbrani Sentomaša, u bitkama kod Bačkog Gradišta i Sremskih Karlovaca. Kod Temerina je ispevao "Noćnicu", koju su ratnici prepisivali u rovovima i širili je bojištima.
Posle sloma Srpskog narodnog pokreta i gušenja mađarske revolucije 1849, Kaćanski je otišao sa delegacijom u Beč da bi od cara Franca Jozefa tražili obećana prava za Srbe. Car nikada nije održao reč. Razočaran prevrtljivom politikom Beča,
Prva srpska opera
Rođen u selu Jasika kod Kruševca 1887. Stanislav Binički je postao jedan od najvećih predstavnika srpske klasične muzike. Prva znanja je stekao od Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića, pevajući u horu Obilić. U Minhenu je završio studije kompozicije i solo pevanja. Postao je vojni kapelnik i osnovao prvi Simfonijski beogradski vojni orkestar, a 1904. i Muziku kraljeve garde, kao i Srpsku muzičku školu. Bio je horovođa mnogih pevačkih društava i dirigent Narodnog pozorišta, gde je 1920. godine osnovao Operu. Njegovo najpoznatije delo je prva srpska opera "Na uranku", na libreto Branislava Nušića. |
Stevan Kaćanski se zavetovao da će se do kraja života boriti protiv Austrije.
Bio je mlad pravnik kada ga je otac, tvrdokorni Trifun izbacio iz kuće i testamenta jer je odbio da se posveti velikom porodičnom gazdinstvu. Govorio je da prezire bogatstvo koje je stečeno znojem seoske sirotinje. Sa suprugom, koja mu je u brak dovela tri devojčice i tek rođenim sinom Vladislavom, našao se Kaćanski 1857. u Beogradu, bez državljanstva, posla, prijatelja.
Objavljujući rodoljubive stihove u novinama skrenuo je pažnju javnosti, naročito pesmom "Na Srbobranu". O Kaćanskom je počelo da se govori kao o novoj literarnoj zvezdi. Dobio je mesto gimnazijskog profesora istorije, ali nije je izdržao da ne napada austrofilsku politiku kneza Mihajla Obenovića.
Policijske uhode su kod Kaćanskog pronašle (ili podmetnule) beležnicu sa pesmom o Karađorđu, što je bilo dovoljno da mu se zatvore sva vrata. Pesnik je gladovao, ali se nije predavao. U to doba je napisao jednu od svojih najlepših pesama "Oj, oblaci", za koju je muziku komponovao Mita Topalović.
Rešenje o državljanstvu Kneževine Srbije dobio je 1862. godine. Tek što je otvorio list "Srpska narodnost", Turci su bombardovali Beograd. Kaćanski je okupio dobrovoljce i sa narodnim junakom Đokom Vlajkovićem razoružao poveći turski odred. Postao je narodni junak, ali mu se list ugasio.
Knez Mihailo nije mogao da mu odrekne zasluge, ali da bi ga držao podalje od prestonice, poslao ga je za profesora u Kragujevac. Tu je Kaćanski osnovao Omladinsko društvo "Šumadija" koje se brzo pročulo po besedama i pozorišnim predstavama. Po smrti kneza Mihaila 1868, namesnici kneza Milana Obrenovića vratili su pesnika u Beograd, a 1871. poveren mu je važan diplomatski posao: otputovao je na Cetinje da bi pregovarao sa crnogorskim knezom Nikolom Petrovićem o zajedničkoj borbi Srbije i Crne Gore protiv Turaka. Pregovori su uspeli, a knez Nikola mu je, očaran svojim gostom, poklonio skupocenu sablju.
Kaćanski je živeo za trenutak kada će se južni Sloveni ujediniti u borbi za slobodu od tuđina. Gde god bi se oglasila ustanička puška, on je hitao da pomogne borcima.
Turski uzor
|
Tako je bilo i 1875. kad je planuo ustanak u Hercegovini. Ustanak je bio ugušen i Kaćanski se vratio u Beograd, ali je oduševljenje borbom za slobodu izlio je u svojoj najboljoj pesmi "Narodni zbor", stihove koji važe za najlepše u srpskoj lirici 19. veka.
Za ovu pesmu muziku je komponovao Josif Marinković i objavio ju je 1905. godine. Pesma je brzo postala omiljena svuda gde su živeli Srbi.
Pevala se na đačkim priredbama, na narodnim saborima, slavama, u kafanama. Postala je poziv narodima da se ujedine i povedu borbu protiv turskog i austrougarskog gospodstva na Balkanu. Budilački značaj "Narodnog zbora" su književni znalci upoređivali pesmom francuskih ustanika, potonjom francuskom himnom, pa je pesma "Hej trubaču s brujne Drine" nazvana srpskom Marseljezom.
Junaku Gvozdenog puka
Srpski narod je dobro znao šta znači kada se oglasi truba sa Drine. Još je Karađorđa nosila želja da u Bosni oslobodi Srbe od Osmanlija, pa je slepi Filip Višnjić uz gusle pevao: "Vako Đorđe Drini govorio: Drino vodo, plemenita međo, izmeđ' Bosne i izmeđ' Srbije! Naskoro će i to vreme doći, kada ću ja i tebeka preći i čestitu Bosnu polaziti"!
Od tada se o Drini mnogo pisalo, a u narodu pevalo. Kada je 1914. počeo Veliki rat, na Ceru je srpska vojska izvojevala prvu savezničku pobedu protiv austrougarskih trupa, a prethodile su joj bitke na Drini i Savi. Tu, na bojištu, vojni kapelnik Stanislav Binički komponovao je jednu od najlepših srpskih koračnica, "Marš na Drinu".
Posvetio ju je pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, junaku i komandantu Drugog pešadijskog ili Gvozdenog puka koji je poginuo na Ceru. "Marš na Drinu" se izvodio i na srpskim ratištima, i u savezničkim zemljama, a posebno uzbudljivo je bilo u Nišu, 12. oktobra 1918, kad je slavna Drinska divizija uz njegove zvuke umarširala u tek oslobođeni grad. Stihove za delo Biničkog je šezdesetih godina 20. veka napisao Miloje Popović.
Rađanje srpskih himni:
|
