Gitara tugu da ublaži
Sa 19 godina je otišao u rat i tu ga je snašlo. U uniformi vojnika JNA. Snašlo ga taman kad je počeo da sanja. Danas, 20 godina kasnije, odustao je i od snova i od jave. Jedino što traži da mu država vrati gitaru marke hofner, polovnu. Kaže, nije lud što traži tu matoru stvar. Od države je tražio stan - rekli - jok. Od države tražio bilo kakvu pomoć - isto odgovorili. A, gitara je njegova, pa što onda, kad već neće da mu pomognu, ne vrate ono što je njegovo? U pravu je čovek.
Ovo je obična priča o običnom čoveku, 40-godišnjem Radomiru Šljiviću, ratnom vojnom invalidu i ratnom logorašu koji je najpre tri godine prošao torturu u bolnici u Zagrebu, a zatim narednih šest u nekadašnjoj kasarni preuređenoj u logor - Kerestinec. Kaže - kad ga nisu batinali i kad nije jaukao, gledao je i slušao druge kako batinaju i jauču. Pošteno.
Jedino što nije pošteno je da ga je država Srbija zaboravila sa hiljadama drugih ratnih vojnih invalida. Dok su bili zdravi da drže pušku - bili su dobri. Posle - ćao.
Doduše i Radomir je bio malo bezobrazan. Od Srbije je tražio krov nad glavom za suprugu Sonju i dve kćerke, devetogodišnju Jelenu i šest godina stariju Marinu.
- Nisam tražio nikakvu vilu, stan u Beogradu, već krov nad glavom. Ovde u Aranđelovcu. Mogao je i kredit umesto stana, ali da mogu da ga plaćam, bez onih silnih kamata, jer ja kao ratni vojni invalid, bez zaposlenja, ni na kredit nemam prava... Ni sam ne znam na koliko sam se adresa obraćao, ali svi su prebacivali loptu na nekog drugog. U Ministarstvu odbrane mi kažu da nisam aktivan vojnik, pa me upute u Ministarstvo za rad i socijalnu zaštitu, a tamo me vraćaju kod prvih.
Pisao sam i predsedniku države i drugim zvaničnicima, ali bi me svako upućivao na onog drugog, ili trećeg, ili četvrtog, a ovi vraćali na drugog, trećeg... Komedija - priča pomirljivo Radomir. U dnevnoj sobi stana na periferiji Aranđelovca za koji plaća mesečno 100 evra kirije, memla se strpljivo uvlači u nozdrve, ali Šljivićima ona više ne smeta. Navikli. Na besparicu se još navikavaju. Kaže Radomir, ide im malo teže.
- Do pre pet godina smo nekako i preživljavali jer je žena radila u "Knjaz Milošu". Ali, otpustili su je kao tehnološki višak. Kad se rasplakala objasnili su joj da bi sigurno ostala da joj je barem jedno dete težak invalid. Još više se rasplakala. To što sam ja invalid 70 odsto i što nemam unutrašnju stranu leve noge i stražnjice je izgleda ok -
Drug poginuo na Ozrenu
|
kaže opet pomirljivo. Bosanac je to. Teško se posvađaju, a još lakše mire...
Priznaje da ga je najviše povredilo poslednje pismo iz Ministarstva odbrane u kome su mu na molbu da mu vojska vrati gitaru odgovorili da je njegova "izuzetna životna priča koja zaslužuje veći publicitet".
"Bilo bi odlično da ovu priču ispričate novinarima, dopisnicima iz Vašeg mesta i zamolite da Vam se javi neko ko ima informacije", stajalo je u odgovoru na njegov zahtev da mu Vojska vrati njegovo. Dirljivo, nema šta.
- Umalo se nisam rasplakao na tako uviđavan odgovor - kaže bosanski, ironično.
A, hteo je da bude kuvar na nekom prekookeanskom kruzeru. Bio bi prvi iz Doboja na takvoj "aždahi". Ali, tih godina dok je Titova Juga još postojala, bila je sramota da se ne oduži dug otadžbini. Posebno u Bosni.
Zato se ovaj bosančeros zaputio u Makedoniji, umesto na fakultet u Opatiju, da "duži dug". Decembarac, 1990. I posrećilo mu se na početku. Brzo je ušao u vojni orkestar garnizona. Zbogom dežurstva, zbogom požarstva, zbogom laka minobacačka baterijo, a sukobi u Hrvatskoj predaleko. Milina... Pritom, jedini on iz cele kasarne u Tetovu u vojnom orkestru. Na sve to, on u orkestru vojske, te JNA koja je tada bila četvrta vojna sila na svetu...
Jedio se što JNA u Tetovu nije imala gitaru. Zato mu roditelji doneli njegovu. Ne baš njegovu, drug mu poklonio. Lepo se uklopili, svake subote svirka u Domu Vojske... Tako celo leto...
Onda, dođe zima, 1991. godina. Oko tri ujutro je zagrmela sirena i svi snovi ovog
Ne zna gde su ostali
|
Bosanca - ni dečaka, ni čoveka, odleteli su u vazduh. Umesto da razduži opremu, natrpali ga sa ostalim vojnicima u kamione i na severozapad. Hrvatska. Posle je i on leteo u vazduh, ali od ručne bombe M-57.
- Lažu da nismo znali gde idemo. Svi smo znali da nas voze u Hrvatsku. Pa pratili smo vesti, gledali TV svako veče. Prvo smo bili raspoređeni u Dvoru na Uni, a onda nas prebacili u Glinu. Ja sam sa još pet vojnika otišao u izviđanje neprijateljskih minobacača. Kad smo stigli na brdo Sveta Katarina bio je 12. decembar i samo je prasnulo. Kada sam se osvestio, video sam cev kalašnjikova upereno u čelo i čoveka u uniformi kako pita nekog: "Da mu sprašim tri u čelo?" "Neka, trebaće nam za razmenu", odgovorio mu je taj "neko". Ne zna ko, ali hvala mu.
Radomir je odvezen u bolnicu u Zagrebu i naredna tri meseca na svojoj koži je osetio šta znači biti ratni zarobljenik.
- Medicinsko osoblje je bilo korektno, ali pred našom sobom nije bilo nikakvog obezbeđenja pa je ulazio ko je hteo. Maltretiranja, šamaranja i pretnje su bila svaki dan. Prišli bi mi i počeli da psuju četničku majku, a onda izvade cev od infuzije. Tako tri puta, valjda po srpski... Onda su me prebacili u nekadašnju kasarnu preuređenu u logor - Kerestinac. E tu je bilo narodno veselje - priča ovaj ratni invalid kao da se to događalo nekome drugom.
- Čovek na kraju toliko ogugla da mu je jedino važno da preživi. Ništa više - objašnjava.
U Kerestincu kaže da se nagledao svega i svačega. Batine je sa drugim zatvorenicima dobijao svakodnevno, i danju i noću, a mlatili su ih i muškarci i žene.
- Najgore je tukla neka žena iz Vukovara. Kada bi čuli njen glas znali smo da neko neće tu noć preživeti. Tako je i bilo. Ali i drugi su tukli krvnički. Pred mojim očima je
Roditelji i sestra u Italiji
|
jedan čuvar iz Dervente toliko pretukao jednog vojnika da je ovaj psihički pukao. Sledeće jutro više nije znao ni ko je, ni gde je. Drugom su pred mojim očima polomili ruku koja je već bila polomljena i u "fiksatoru". Čujem da su neki stražari uhapšeni u Hrvatskoj zbog svega. Meni je sve jedno. Neke bih možda i mogao da prepoznam, ali samo po glasu. Nisu nam dozvoljavali da ih gledamo. Čim podigneš glavu, eto porcija batina. Lako naučiš lekciju da ne gledaš gde ne treba.
Radomir je razmenjen 30. avgusta 1992. godine u Nemetinu, u onoj čuvenoj razmeni "svi za sve". Imao je 47 kilograma i glavu na vratu. Usledila je rehabilitacija prvo na VMA, a onda u Aranđelovcu. Tu se i zavoleo sa Sonjom i ostao.
Od tada i obilazi vrata nadležnih tražeći pomoć jer nije svojom voljom ostao bogalj u 19. godini. Sada taj bogalj traži gitaru, svoju. Kaže, nije lud što traži svoje.
