Smrt od crnog sevdaha
Noć letnja. Šar planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje...
A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečinu oro igrav, grneta sviri, daire se čuje i pesma... I toj ne pesma - glas samo! Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s'a mesečinu se lepi, treperi i na men' kao melem na srce mi pada... I Koštan tuj pesmu, toj vreme da mi poješ - reči su Mitketa iz drame "Koštana" Bore Stankovića.
A čuveni Borin Mitke, koji je bolovao od karasevdaha, živeo je u Vranju krajem 19. veka. Bora Stanković je bio čest gost Dimitrija - Mitketa Stajića, trgovca, pustahije i boema, i njegove žene Sofije, koju su svi zvali Sofka. Dobro je poznavao i Mitketovu braću Arsu i Tomu. Arsa je bio predsednik opštine, a Hadži Toma u drami, kao i u životu, Mitkin brat.
Akademik Dejan Despić poklonio je u januaru Narodnom muzeju u Vranju srebrni lanac svog pradede, čuvenog Mitke Stajića. Ko je, i kakav je bio Mitka Stajić, Despić objašnjava pomoću zapisa koji je ostavila njegova tetka Stanislava Kalimančić, napisanog 11. novembra 1963. godine u Beogradu. Mitka Stajić sa suprugom Sofkom imao je sinove Borisa i Trifuna i ćerku Jeftimiju - Fimu. Boris i Trifun su umrli mladi i nisu imali poroda, a Jeftimija je u braku sa poznatim vranjskim, a potom i beogradskim, trgovcem Tasom Kalimačićem izrodila tri ćerke: Kosaru, Vukosavu i Stanislavu.
Tasa Kalimančić se preselio iz Vranja u Beograd nešto pre 1900. godine i držao trgovačku radnju u centru, a potom bio i preduzimač . Umro je od zapaljenja pluća 1909. godine. Jeftimija je sa tri ćerke ostala bez sredstava za život. Sve tri su se školovale, bile odlični đaci i dobile stipendije za studije u inostranstvu. Kosara na Ekonomskom fakultetu u Grenoblu, Vukosava na medicini u Pragu, dok je najmlađa Stanislava uporedo radila i studirala prava u Beogradu, ali je zbog bolesti morala na
Na konju sa kuburama
|
poslednjoj godini da odustane od studija.
U zapisu Stanislava, unuka Mitkina, opisuje prvo svoju baku Sofku.
- Naša baba Sofka je rođena, odrasla i vaspitana u strogo patrijarhalnoj porodici čestitoga Janje Vlajinca, domaćina i industrijalca iz Vranja, kao najstarije dete. Bistra iznad proseka, krotka i disciplinovana, primila je roditeljsku odluku da se uda za našeg dedu Mitku bez pogovora - sudbinski. Sama Sofka bila je isprošena za Mitku 1868. godine i njena kitka (ispit) je bila odložena na vest o ubistvu kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku - piše Stanislava.
Mitketovi roditelji su verovali da će dve godine starija Sofka umiriti neobuzdani temperament 18-godišnjeg Mitketa.
- Svoga muža ugledala je prvi put pred oltarom, poznavši ga, između trojice muškaraca (još kum i stari svat), po vezenim čarapama koje mu je u boščaluk dala. Rodila je jedanaestoro dece, a šestoro uspela da podigne. Premorena i nesrećna, ona svakako nije mogla biti žena za merak, kakav je dedi Mitketu bila potrebna. Zato je često govorio: "Mučenice moja, prokleti da su što te dadoše za mene, pa zacrniše i tebe i mene!" - zapisala je Mitketova unuka Stanislava.
Umetnička i istorijska vrednost
|
Sofka je bila slaba prema deci, govorila je: "Srce deca da mi potraže, izvadila bih pa bi im dala!" Bila je neumorna radenica da bi savladala veliko domaćinstvo Mitkino, sa velikom porodicom, poslugom, radnicima koje je trebalo hraniti, nije imala od rane zore do mrkla mraka ni trenutak za sebe.
- Bora Stanković je napisao "od brašno i testo oči vu se ne vidiv" opisujući Sofku, koja je bila žena mladog, lepog, imućnog čoveka, prepunog snage, pa je postala žrtva u sukobu dva sveta, onog u kojem je odgojena i živela i onog Mitkinog - piše Stanislava.
Mitketova drama se odigrala u jesen 1894. U to vreme je Mitka, iako relativno mlad (46 godina) ima već odrasle sinove, Borisa i Trifuna. Zbog svog načina života, počeo je da dolazi u sukob sa njima, ozbiljnim i radnim mladim ljudima.
- U jednom takvom sukobu, kada je, pijan, zapretio jataganom, baba se umešala, a on je izgubio svaku kontrolu i nasrnuo i na nju jataganom i teško je ranio na pet mesta. Kad je video šta je učinio, uleteo je u drugu sobu i zaključao se. Na jauke ranjene žene skupio se svet, te su navalili na vrata. On je tada ispalio pištolj kroz vrata i u onoj masi ranio najboljeg druga krojača Danila Kostića u nogu.
Neko od prisutnih je viknuo: "Ubi Tasu!" Među okupljenima je bio i moj otac Tasa Kalimančić, kao i Tasa Stajić, Mitkin sinovac. I zeta i sinovca je Mitka veoma voleo. Možda je to ubrzalo njegovu odluku da sebi prekrati život. Čuo se i drugi pucanj, a zatim je nastala tišina. Jedan od prisutnih se popeo na stari dud, pogledao u sobu i video deda Mitku kako leži na postelji, a na grudima mu gori džemadan, zapaljen iskrom iz pištolja - zapisala je Stanislava.
Srebrni Mitkin lančić nije prvi dar koji je razgranata, imućna i ugledna porodica Stajić poklanja Vranju. Naime, ova familija je do sada najveći darodavac Narodnom muzeju u Vranju. Angelina i Dragica Stajić su poklonile salon koji je bio u njihovoj kući, a koji je sada izložen u stalnoj postavci muzeja. Inače, akademici braća
|
Sofkina marama
|
Aleksandar i Dejan Despić, direktni su potomci, po ženskoj liniji, znamenitog Mitketa Stajića. Oni su sinovi Mitkine unuke Vukosave od ćerke Jeftimije.
Dejan Despić je tako odlučio da i on Mitketov srebrni lanac rađen u filigranu pokloni vranjskom muzeju.
- Kada je moja sestra od tetke, Milica Bek Liler poklonila Sofkinu maramu, zašto ne bih i ja poklonio Vranju Mitketov lanac? Njega mi je poklonila tetka Stanislava, rođena sestra moje majke Vukosave, i ja sam odlučio da ga poklonim vranjskom muzeju, da ne stoji u sefu, gde ga niko ne vidi - kaže Despić.
Sofkina marama već je izložena u Muzej-kući Bore Stankovića, a uskoro će joj se pridružiti i Mitketov lanac. Tako se dve tragične sudbine Mitketa i Sofke ni dan-danas nisu razdvojile.
