Rađanje srpskih himni (4): Sa Čegra u legendu
Zašto je vojvoda Stevan Sinđelić od mnoštva junaka ustanika od naroda dobio pesmu koja je više od jednog veka bila nezvanična himna srpskog vojnika.
Vojvoda Stefan Sinđelić
Besmrtni junak sa Čegra Stevan Sinđelić bio je rodom iz Resave, iz sela Vojska kod Morave. Bez oca Radovana ostao je rano, a kada mu se majka Sinđelija preudala u drugo selo, Stevana su ljudi znali samo po njoj, pa je tako dobio prezime Sinđelić. Tih, poslednjih decenija 18. veka, jedina škola za muškarce bilo je službovanje u hajducima ili kod narodnih starešina, knezova. Tako je i Stevan postao momak, kako se to tada zvalo, kod resavskoga kneza Petra.
Kada je Petar pogubljen, kao i sedamdeset najuglednijih srpskih glava u dahijskoj seči knezova, Stevan se prihvatio kneževskog zvanja i odmah Resavu pridružio ustanku koji je oko nje već bio planuo, u Šumadiji i kod Požarevca. Od tog doba se uvek nalazio na čelu resavskih junaka. U slavnom boju na Ivankovcu 1805. dobio je čin vojvode.
Naredne godine je osnovan Deligrad, i Sinđelić se našao u njegovoj odbrani. Tu ga je, tri godine kasnije, dočekala i smrt, ali ga je pesma, nastala posle njegovog nesvakidašnjeg podviga, odvela ravno u večnost. Postala je vojnička himna u mnogim kasnijim bojevima: "Oj, vojvodo Sinđeliću, srpski sine od Resave ravne, ti si znao Srbina zakleti, kako treba za slobodu mreti. Puče puška, boj se bije, a Sinđelić ljutu bitku bije, ljutu bitku bije za slobodu, za slobodu srpskome narodu. Oj, vojvodo, ti si pao, ali dušman još od tebe strepi, ti si dao život za slobodu, za slobodu srpskome narodu."
Pucanj očajnika
Spomenik junacima na Čegru
Kada od varljivog mira sa Turcima, zaključenog krajem 1807. nije bilo ništa, Srbi su nastavili ratovanje u tri fronta. Na dva, preko Drine u Bosni, i preko Sjenice do Crne Gore imali su uspeha. Treća vojska je pošla od Deligrada ka Nišu. Tada je vožd Karađorđe napravio kobnu grešku: na čelo tog fronta je umesto Petra Dobrnjca, prekaljenog upravnika Deligrada, postavio njegovog protivnika, slavoljubivog, a nesposobnog Miloja Petrovića. Vojnici su negodovali, neki se pridružili Dobrnjcu koji je sa svojom konjicom otišao put Knjaževca, a ostali su sa Milojem krenuli ka Nišu.
Tu su se u aprilu 1809. utvrdili u jedanaest šančeva. Najbliži gradu bio je veliki šanac na kosi Čegar ispod sela Kamenice, gde je sedeo Stevan Sinđelić sa svojim junacima. Turaka u Nišu je isprva bilo manje nego Srba u opsadi, i bili su slabo snabdeveni, ali su imali Huršid-pašu, hrabrog i veštog komandanta. Da bi dobio u vremenu dok mu ne stigne pojačanje iz Rumelije, paša je naređivao ispade svoje vojske. Srbi su ih uspešno odbijali, pa je Sinđelić je već govorio: - Niš je moj! Ja ću prvi ući u njega!
U Nišu se u međuvremenu saznalo da srpskom vojskom ne samo što ne gospodari jedna ruka, nego je i ta, koja bi trebalo da vodi, nesposobna. Dok su se srpske glavešine raspravljale da li Niš napasti odmah, ili čekati da gradska posada posustane, Turci su dočekali pojačanje. Kada ih je bilo više nego Srba, odlučili su da najpre razbiju najjaču kariku u srpskoj opsadi, Sinđelićev šanac sa 3.000 ratnika.
Ćele kula i danas stoji kod Niša
Velika sila je 19. maja krenula iz Niša u odsudni napad. Sinđelić ju je dočekao otporom kakav se nije očekivao. Šanac je ubrzo opkoljen mrtvim turskim vojnicima, ali su ih sledeći, živi, uporno preskakali sve dok nisu uskočili među srpske ratnike. U šancu se zametnula najstrašnija borba. Tuklo se kundacima, handžarima, čak i golim rukama. Videći šta će se dogoditi, Sinđelić je otvorio kapiju na šancu i povikao svojima:
"Braćo! Spasavajte se ko hoće i ko može!". Onda je krenuo u sredinu, gde je u lagumu stajala sva municija. Prekrstio se, nategao kuburu i njome pucao u barut i metke...
Pričalo se kasnije da je gust mrak potpuno zaklonio i nebo i zemlju, koja se strahovito potresla. Vojvodama iz ostalih šanaca komandant Miloje je zabranio da priteknu Resavcima u pomoć. Na to se oglušio samo mlavski vojvoda Matejić, ali je stigao prekasno. Sva turska vojska je izginula, kao i svi Sinđelićevi junaci. Srpska vojska se u neredu povukla ka Deligradu. Nešto kasnije, Miloja Petrovića je narodni sud zbog bitke koju nije morao da izgubi osudio na smrt i pogubio.
Pomirio dinastije
Kada je Niš još jednom i konačno 1877. oduzet Turcima, knez Milan Obrenović je podigao junacima na Čegru skroman spomenik od belog mermera sa natpisom: "Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima, slavno palim ovde 19. maja 1809., napadajući Niš." Tačno sto godina posle čegarske klanice, u ime kralja nove dinastije kalja Petra Karađorđevića, 1909. godine je venac na Sinđelićev grob na Čegru položio prestolonaslednik Aleksandar. Na vencu je pisalo: "Slava junaku Stevanu Sinđeliću i njegovim drugovima."
|
Rešen da za sva vremena zaplaši hrišćansku raju, Huršid-paša je naredio da se odseku glave poginulih srpskih junaka i od lobanja sazida Ćele-kula, koja se nalazi "malo više od varoši Niša, desno od carigradskog druma, a na levoj obali potoka Grabovac", zapisao je hroničar Milan Đ. Milićević i zaključio: "Dokle god bude na svetu junačkih srca, dokle god se bude cenila služba visokim idealima, i najposle, dokle god preziranje smrti bude isključiva svojina velikih duša, dotle će Stevan Sinđelić biti dika i nada ne samo Resavi nego i svoj zemlji srpskoj."
Carigradskim drumom su prolazili mnogi putnici i raznosili nadaleko priču o strašnom spomeniku turske svireposti. Kula je isprva za raju bila opomena, ali je vremenom postala legenda koja je pozivala na otpor. Narod je čegarske junake opevao, a noćima vadio lobanje iz maltera i dostojno ih sahranjivao. Boraveći 1833. kod Ćele-kule, francuski pesnik, državnik i veliki poštovalac srpske borbe za slobodu Alfons de Lamartin je zapisao: "Neka Srbi sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im po kakvu su je celu platili njihovi očevi."
Boj na Čegru je, kao i sve bitke Prvog srpskog ustanka, ostao veliko nadahnuće slikarima, piscima, vajarima, kompozitorima, ali su među mnogim ustaničkim junacima najslavniji postali oni koji su od naroda dobili "svoje" pesme. One su se pronosile od usta do usta i pevale u rovovim na drugim bojištima, kakva je Srbija imala posle Čegra još sijaset. Tako su i razbuđujući stihovi o vojvodi Sinđeliću postali prava ratnička himna.
Strah od viteštva
Kada je Ilija Kolarac, veliki srpski dobrotvor, osnovao polovinom 19. veka fond za parastos onima koji su pali za slobodu i oslobođenje Srbije u dva srpska ustanka, Dubrovčanin Matija Ban potresen Ćele-kulom napisao dirljive stihove: "Oj, molimo! Ispolinsko pokolenje to bijaše, svi od ropstva domovinu iskupljujuć' život daše...". A 1878. godine, godine u kojoj je Srbija dobila nezavisnost, Ban je sa poslanicima Narodne skupštine, koja je tada zasedala u Nišu otišao da se pokloni senima čegarskih junaka i tada rekao: "Čusmo, braćo, a sad s ovdje Svi junački zavjerimo, sinovima svet amanet što god sami ne svršimo."
Zbog ovakvog rodoljubivog zanosa dugo se verovalo da je Ban sastavio i čuvenu pesmu "Oj, vojvodo Sinđeliću", ali za to nema potvrde. Danas se uzima da je to izvorna narodna pesma, čiji su stihotvorci obično nepoznati. Stari ratnik iz Prvog svetskog rata Milorad Jevtić pričao je da se ona čula na svim srpskim frontovima, a postala je himna vojnicima čuvenog puka "Stevan Sinđelić", koji su noseći pukovsku zastavu i uz zvuke ustaničke pesme o vojvodi od Resave ravne, jurišali u slobodu. Pesma vojvodi Sinđeliću je posle Drugog svetskog rata dugo stajala među zabranjenima. Prokazana je kao šovinistička, velikosrpska, hegemonistička, ozloglašena, i od nje se, zapravo, strepelo, jer je ostala oda srpskom viteštvu, časti, ali i buntovničkoj smelosti.
