Rađanje srpskih himni (3): Vostani, carice!

Iako već u zasluženoj penziji, Dositej Obradović je odbacio komotan život u Trstu i krenuo u pomoć srpskim ustanicima, napisavši im i prvu himnu.

Kada su beogradske dahije u Valjevu na prevaru prizvale i posekle ugledne srpske knezove, trgovce i sveštenike, sa narodnim ustankom više nije moglo da se čeka. Odmah te zime, 1804. godine, na zboru najuglednijih glavara u Orašcu za vođu je izabran Karađorđe, i on je ubrzo podigao na noge sve u Beogradskom pašaluku što je moglo da nosi oružje, od domaćina do hajduka.

Daleko odatle, u Trstu, tada velikom središtu Srba iseljenika, jedan Srbin se naročito obradovao vestima iz "zemlje praroditelja". Bio je to Dositej Obradović, nekadašnji monah fruškogorskog manastira Hopovo, rodom iz Čakova, iz rumunskog dela Banata. Časni starac je već imao šezdeset pet godina i za sobom bogat život putnika, prosvetitelja, učitelja i književnika. Konačno zaradivši za udoban život, nastanio se u gradu koji je tada bio glavna luka austrougarske prekomorske trgovine. Ali, na vest o Karađorđevom ustanku u Srbiji, Dositej je otkazao dotadašnju prividnu podaničku vernost caru u Beču i bez oklevanja stao uz ustanike.

Mudre pouke

Razleteo se Dositej među tršćanskim Srbima da prikupi pomoć za svoju braću po krvi, i sam poslavši 400 forinti, polovinu svoje ušteđevine, čuvane za poslednje godine života. Drugu polovinu je odlučio da ponese sa sobom u Beograd, da bi tamo kupio kuću za otvaranje štamparije. U rodoljubivoj groznici i želji da na sve moguće načine pomogne svojoj ljubljenoj braći, Dositej je u jednom dahu ispevao i stihove koji su se kasnije nalazili u konkurenciji za službenu himnu Srbije.

Tu, "Pesnu na insurekciju (ustanak) Serbijanov" je 1804. kao buditeljski manifest umnožio i razaslao njene stihove među Srbe. Posvetio ju je Karađorđu, a obraćao se majci Srbiji: "Vostani, Serbije! Vostani, carice! I daj čadom tvojim videt' tvoje lice! Obrati serdca ih i očesa na se, i daj njima čuti slatke tvoje glase. Vostani, Serbije! Davno si zaspala, u mraku ležala. Sada se probudi, i Serblje vozbudi!" Tako je Prvi srpski ustanak dobio svoju himnu.

U junu 1806. godine Dositej je krenuo ka otadžbini, u neizvesnost, ali sa jasnim planom o njenom preporodu. U tome ga je najviše podržao mitropolit Stefan Stratimirović koji je, držeći često glavu u torbi, pomagao ustanike, ali je diplomatski vešto igrao ulogu lojalnog podanika austrijskom caru. Raznim putevima, poglavar srpske crkve i njegov bivši kaluđer našli su se na zajedničkom poslu, služenju svim svojim snagama pobunjenom narodu.

Dositej Obradović je bio vrlo mudar čovek. Pravoslavlje nije napustio čak ni kada je svukao svešteničku rizu, a dušu očeličio latinskim redom i radom. Svom narodu i otadžbini slao je poruke koje su bile vrlo korisne ne samo u njegovo vreme, nego i danas. Zato mu se verovalo. Govorio je: "Diži onoga koji je pao, svi možemo pasti", ili: "Najbogatiji je oni človek kom je dosta ono što ima, koji s pravdom dobiva, a tuđega ne želi." Veliki i čestiti prosvetitelj sve je gradio na duhovnom temelju, pa je rekao: "Opšta je kuća svima zemlja, a duša će naći šta je zaslužila." Osećao je ogromnu zebnju za braću po krvi i zato im je poručivao: "Čuvaj se brate, ako se i ne bojiš!".

Dositej je konačno stigao u Beograd i požurio da pomogne onako kako je najbolje umeo. Svesrdno se založio, i svoj najveći naum isterao, da se u gradu, dojučerašnjem sedištu dahija koje je još odjekivalo od ustaničkih pušaka, otvori prvi srpski fakultet, Velika škola. Tog 1. septembra 1808. pozvani su đaci polaznici iz svih krajeva Srbije i "ne samo takovi koji već prilično znaju čitati, pisati i računati".

Otvaranju Velike škole prisustvovali su Karađorđe i mitropolit srpski, mnogi viđeni ljudi i, naravno, Dositej Obradović. U jednoj sobi bile su postavljene stolice od slame za đake. Karađorđe, kao vožd srpskog naroda, u pozdravnom govoru je rekao: "Vidite, mi imamo dovoljno mišica za odbranu Srbije, ali nemamo dovoljno veštih ljudi za upravljanje. Da mi znamo državu voditi onako kako znamo voditi vojsku, drukčije bismo stajali. Učite se vi, dakle, da nastavite naše srećno započeto delo. U vama je sva nadežda naša sa te strane."

Posle Karađorđa, govorio je Dositej: "Vozljubljeni učenici! Bog preblagi i mnogo milostivi izbavlja zemlju našu i ljubimo otečestvo od sužanstva turskoga, a mi valja da se staramo da izbavimo dušu našu od sužanstva duševnoga, to jest od neznanja i od slepote umne... Zato dražajši učenici, budite blagonaravni i poslužni učiteljem vašim, učite se i prosveštavajte se u naukama i dobrodetelji i bićemo svi srećni i čestiti pred Bogom i pred ljudima koje da nam daruje blagi Bog. Amin!"
 

Tri melodije

Iako već u sutonu života, ovaj književnik, filozof i prosvetitelj imao je mnogo svežine, optimizma i oduševljenja za delovanje da se Srbija digne iz mraka u koji je zapala još od srednjeg veka, da ne samo oružjem, nego i umom i znanjem zaplovi u svetlost i slobodu. Učeni ljudi širili su "Vostani Serbie" po Srbiji, a to su činili i oni koji su živeli van otadžbine i pomno pratili i pomagali ustanak braće u matici. Ove Dositejeve stihove naročito često su govorili predavači u Velikoj školi, a među njima su se isticali Ivan Jugović, Miljko Radović, Lazar Vojović, Miša Popović, Gliša Živanović, Sima Milutinović, Jovan Mijoković, Jovica Milovanović, Luka N. Nenadović, Milan i Ivan Stojković, Vuk Stefanović Karadžić...

Dositejeva pesma "Vostani, Serbie!" dugo je čekala da bude komponovana, kao što je i u njenim stihovima "Srbija dugo čamila", ali je sve vreme uticala na druge pesnike i rodoljube novodošlog doba, prepunog oduševljenja za oslobođenje otadžbine. Tako je živela sve do Prvog svetskog rata. Tek neku deceniju po oslobođenju dobila je muzičko ruho i to ne jedno, nego tri. Melodije za "Vostani Serbije" komponovali su, svako na svoj način, Vartkes Baronijan, Zlatan Vauda i Ljuba Manasijević. Posle ove, prve himne srpskog ustanka, stvorene su i druge čuvene rodoljubive pesme kao što su "Bože pravde", "O, Srbijo, mila mati", "Rado ide Srbin u vojnike", i druge, koje su produžile i održale u životu Dositijevo oduševljenje i Karađorđevo junaštvo.