Nemica koja žali za Jugoslavijom
Kako se čovek odnosi prema nečemu što više ne postoji? I šta ako je posredi cela jedna država, u kojoj je nekada makar za trenutak živeo? Na jugonostalgično putovanje u zemlju koje više nema uputila se Jozefina Bajer iz Berlina, čije su tanke niti sa Balkanom ipak presudno opredelile njene životne i profesionalne afinitete.
Jozefinina majka nemačko-mađarskog porekla je još šezdesetih godina otišla iz vojvođanskog sela u Nemačku i tamo upoznala portugalskog gastarbajtera, Jozefininog oca.
Veza nije potrajala, ali je kćerka, rođena u Hagenu u Severnoj Rajni-Vestfaliji, ostala vezana za majčin identitet, učila srpskohrvatski, dolazila bar dvaput godišnje za raspuste u Jugoslaviju, a pola godine je tamo išla i u osnovnu školu. Osim toga, tada jugoslovenski, a danas srpski pasoš uvek su je podsećali na to ko je i odakle.
- U Nemačkoj su me stalno pitali odakle sam i uvek sam odgovarala: "Iz Jugoslavije". Dok je zemlja postojala, to je bio adekvatan odgovor. Međutim, posle rata i raspada SFRJ, kada bih rekla da sam Jugoslovenka, sledilo je: "Ali šta, Srpkinja, Hrvatica."
Izbijanjem rata sa geografske karte izbrisan je deo njenog detinjstva.
Jozefina se povukla u nemačku svakodnevicu, radila kao prodavačica, statista u filmovima da bi finansirala studije i sebe smatrala kosmopolitom, a kasnije je ponovo počela da putuje i upoznaje druge "jugose". U okviru studija na Viadrina univerzitetu u Frankfurtu na Odri je 2006. izabrala inostrani semestar u Sloveniji, gde je uradila istraživanje na terenu i objavila ga na kraju kao knjigu.
Kasnije je na osnovu nje sa Danijelom Meler i Aleksandrom Vedernjak, sa kojima u Beču vodi kulturno udruženje SEE.ID ("U dijalogu sa jugoistočnom Evropom") napravila dokumentarni film "Kein Land unserer Zeit?" ("Zemlja koje više nema?"). Mesec dana su putovale kroz Ljubljanu, Zagreb, Sarajevo i Beograd i snimile više od 40 sati video-materijala.
Film je rađen kao niz razgovora sa običnim ljudima sa ulice, ali i istoričarima, jednim rediteljem, glumicom, starim partizanom koji je preživeo Goli otok, Titovom unukom...
- Bilo mi je važno da budu zastupljene razne generacije, muškarci i žene, akademici i obični ljudi sa ulice, pisci, kritičari...
Lažne priče
|
Kroz ceo film se kao crvena nit provlači kofer, koji Jozefina nosi da bi od svakog sagovornika mogla da zatraži nešto iz bivše Jugoslavije što bi joj oni dali za budućnost. U koferu se tako našla muzika "novog talasa", slikovnice, vegeta, knjiga "Dobri ljudi u vremenu zla", pesme Branka Miljkovića, jedna pionirska kapa, jugoslovenska zastava, a stari partizan je rekao da bi joj najradije poklonio fotografiju golootočanskih kostiju sa parolom "Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo"...
Jozefina je srela ljude koji pozitivno i negativno gledaju na Jugoslaviju.
- Postoje razlike u doživljaju Jugoslavije i to zavisi od godina, od toga da li si živeli tu ili u dijaspori. Mnogi se stide da pokažu jugo-osećanja, naročito zbog rata i krvavog raspada zemlje - kaže Jozefina.
Film je zamišljen kao nastavna građa i prikazivan je i studentima u Ljubljani, Beogradu, Zagrebu, Jeni, Berlinu...
- Najkritičniji je bio urednik rumunskog kulturnog časopisa "Lemevehe", koji je mnogo propatio pod Čaušeskuovim režimom i koji mi je zamerio da gledam isključivo kroz ružičaste naočare, ali ja se ne slažem s tim, već smatram da film treba pogledati više puta i videti sve njegove aspekte - smatra autorka. - Mnogi me zovu jer žele više informacija o filmu i knjizi, a o svemu mogu da se potpuno obaveste na sajtu http://see-id.org/about-us.
Kofer sa ju-rekvizitima joj stoji kod kuće, a njegova vlasnica sa raznih strana dobija ponudu da napravi od toga pokretnu izložbu. Ona, međutim, kaže da će prošlost ostati neko vreme u koferu, jer stvarni život, a pre svega master studije, nestrpljivo je čekaju.
Moj Beograd
|