General miliji od ikone

U atar sela Čestelin, tik uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom, retko koji putnik zabasa, iako Vranje nije daleko, a zaseok Kumanovci ne obilaze ni oni koji su se tu rodili. Danas su tu naseljene samo tri kuće, ali su zbog velikog snega mesec dana bile odsečene od sveta.

UDŽERICA BEZ GREJANJA: Stanko Mladenović i Julka Pavlović

 

U jednoj su 81-godišnji Boško Pavlović sa 80-godišnjom suprugom Nadom i sinovima Jovicom i Đokicom, koji se bliže šezdesetoj. U druge dve kuće, oko 500 metara udaljene od Pavlovića, žive sami 81-godišnji Stanko Mladenović i 83-godišnja Julka Pavlović.
 

Đokica Pavlović se žali da ga sin Stanko retko obilazi.

- Od Božića naovamo, kad ufati ova fifulica (vejavica) koja nas zatrpa kao krtinjke pod zemljom, beše Stanko jedanput ili dvaput. Poslednji put, na 10 dana pre nego što se otvori nebo i sasipa sneg, dođe sa neku torbicu koju je uprtio na leđa i doneo pet-šest hleba. I od tad ni traga ni glasa, eno ga hleb pocrneo, uplesnio se - sa dozom ironije priča o zlehudoj sudbini Đokica Pavlović.
 

Merenje pritiska Julki

Zatrpani do krova

On pokazuje sliku brigadnog generala Milosava Simovića, koju je valjda isekao iz nekih novina, i ljubi je. Krsti se i kroz suze ga blagosilja, i njega i njegovu ekipu koja je po užasnom nevremenu došla da im pomogne, da donese lekove bez kojih ne bi preživeli. Jer, gore se sneg topi čak do Vaskrsa.

- Pozvao sam generala Simovića, Bog da ga poživi, mesec dana se borimo da opstanemo, jurimo vukove i lisice oko kuće, da pošalje lekara jer nam se otac Boško teško razbole. Bori se sa dušom, gledamo ga a ne možemo da mu pomognemo. Znao sam, čim čašicu rakije ne može ujutru da okusi, nije dobro.

A kod nas - zna se, bez rakiju u ovu pustinju si kao poganac u kljusu. Fala bogu, pa prerodiše šljive džanarike, sve što ispečemo, popijemo odmah. Obezbedimo i brašno, oberemo jabuke i izvadimo krompir i zatrpamo u rupe, u jednoj od soba, da traji. Drugo ne rađa, kupujemo u prodavnici u susednom šiptarskom selu, ko ima neku invalidsku ili socijalnu penziju, ko nema, čekaju ga trava kiseljak, razni čajevi, sušene pečurke i dan kad će sveti Petar da reši da ga pozove na ispovest - navodi Đokica.

Vojska se do njih probijala ladom, pincgauerom i puhom putem koji zbog svakodnevnih snežnih padavina i nanosa nije čišćen. Ladom se moglo do polovine puta, a nastavili su vojnim vozilima. Išlo se kosinama da bi se izbegli duboki snegovi izazvani nanosima vetra, kroz bagremovu i bukovu šumu, upadalo se u sneg do opasača, ali trebalo je što pre stići i pomoći nevoljnicima, odesečenim od sveta.

U selu ih je dočekao Đokica koji nije krio oduševljenje. Kuća je do krova bila u snegu. Pavlovići spoljnu česmu nikad zimi ne zatvaraju tako da tanak mlaz vode služi za piće, pranje posuđa, veša i kupanje. U sobi peć naložena, na krevetu leži stari Boško, šumno diše, podiže ruku da pozdravi vojsku i lekara. Ozbiljno je bolestan, a i Nadi je pritisak prebacio 200.

- Ništa to nije, uvek si ga imam toliko. Možda se je sad potkačio, starac mi zaboleo, nešto mi skače ispod grudi kao zajac, nije mi svejedno - kaže Nada.

Boško jedva priča, ali razgovetno se čuje kako još samo vojska vredi u ovoj državi.

- Ne znam da li ću preživim, mnogo oslabeh, a kakav sam bio, 200 kila svinju doskora sam mogao da obalim i zakoljem sam. Ova prokletinja (dubok sneg) neće se otopi do proleća, pa mi krivo ako moram još jedanput da vas mučim da dolazite da se smirim dole na groblju - priča Boško.

Čatmara bez drva

Vreme je da se krene u obilazak ostalih, Julke i Stanka. Put naizgled nije dug, ali džakovi brašna na ramenima i ostale namirnice prave poteškoće. Prvo se stiže do kuće Julke Pavlović koja je zatrpana snegom i zaključana, nastavlja se putem naniže prema kući starine Stanka koja je na kraju mahale i jedva se vidi od snega. Iz kuće izlazi Stanko poduprt sa dva štapa da pozdravi, kako reče, "našu junačku vojsku".

Na njemu stara odeća, neoprana, pletena kapa od koje mu se vidi deo lica i tužne oči, plitki gumeni opanci. Uvodi ih u sobu, gde je pod od zemlje, gde ima jedan krevet, sto i televizor. Šporet je u sredini sobe, ali ugašen. Hladnoća probija kosti. Sa Boškom u sobi je i Julka, koja je pobegla iz svoje kuće bojeći se da se od prevelikog snega ne uruši, ali i zlokobnih zvukova zvižduka planinskog vetra i zavijanja gladnih vukova.

- Imali smo drva, ama sneg ih zatrpao. Sedimo, tako obučeni, pričamo, gledamo televiziju, mada ja ne vidim dobro, a i ne čujemo dobro, neko neka ide galama preko televizora, čini nam se kao da je puna kuća ljudi. Napunila sam 83 godine, nije malo za ovu planinu i muku, a traje od kako se rodiš - priča Julka.

Doktor i ekipa rade svoj posao, gomilaju se lekovi na drvenom stolu. U sobi razbacano posuđe i stvari, voda se pije od istopljenog snega, tavanica popustila, ali zasad je poduprta drvenim stubovima metrtecima. Odradilo se to u jesen, inače kuća bi se srušila i zatrpala bi ih. Plafon je ispucao, od slame je i blata. Julka na zemljanom podu sedi u čarapama.

- Kad zazvižda neka alamunja odozgo, pobegoh u jedan mah. Evo, Stanko mi dao plitke gumene opanke, izrezani napred da stanu u noge. Napolje izlazim i u čarape, navikle moje noge na sve, išle su i bose gde ne treba - priča Julka i uzdiše: - E, deca moji, dođoste da me obiđete, a moji najorođeniji koji žive u Vranju neće da čuju za mene. Počela sam da se razboljujem, ne vidim, smetam snaji, pa šta ću, put pod noge i ovde sama u planinu, u četiri zida. Eto, sa Stankom se siti ispričamo, pa nam malo lakne - diže štap Julka uvis da potvrdi priču.

Od hrane su imali malo crnog hleba, stvrdnutog kao kamen, nešto krompira i planinskih jabuka.