Otac pobegao od sina invalida

Jedna bezazlena dečačka igra u zimu 2005. godine, jedno grudvanje iz korena promenili su život Slavici Jelić iz Užica i njenom najstarijem od trojice sinova, Milošu.

NE GUBE NADU:
Miloš sa majkom Slavicom

Kao u nekom lošem filmu, na jednu nevolju se lepila druga, pa treća, da bi danas, sedam godina kasnije, nekima život ove porodice ličio na pakao. Ali, još fascinantnija je borba ove male porodice jer niko od njih ne gubi nadu da će "sutra ipak svanuti sunčan dan".

- Naravno da možemo da sednemo i kukamo nad sudbinom, ali šta imamo od toga - pitaju u čudu majka i sin dok razgovaramo u sobi 1, na prvom spratu Doma za odrasla invalidna lica koji se nalazi na Bežanijskoj kosi u Beogradu.
Miloš je tamo zato što je kvadriplegičar. Ne može da pomera ni noge ni prste na rukama.

Pre sedam godina se sa vršnjacima grudvao ispred ulaza zgrade u Užicu, gde je rođen. Puno smeha i mladalačke radosti. Slavio se drugarov rođendan. Ali, Miloš se u toj igri nezgodno okliznuo na led i pao na glavu. Kada se probudio, lekari su konstatovali stopostotnu oduzetost udova.

U sledećih nekoliko meseci, dok se on privikavao na nov život, njegov otac - napustio je porodicu.

POMOGAO: Đorđe Jevrić

- Doktori su me upozorili da, posle ovakvih povreda dece, u 95 odsto slučajeva, očevi pobegnu od problema. Naravno da nisam verovala da će se isto dogoditi i nama. Ali može. U životu sve može - priča Slavica.

Objašnjava da je sledećih godina bila rastrzana između Beograda i bolesnog Miloša, i Užica i mlađe dece, Lazara i Radoša koji sada imaju deset i jedanaest.

Tek kada je izračunala da se za sedam godina 14 puta selila na relaciji Beograd-Užice, odlučila je da sa decom pređe u Beograd kako bi bili bliže Milošu. Bez stalnog posla, plaćala je kiriju i preživljavala tako što bi ili čuvala starije ljude za stan i hranu ili - prala tuđe stanove.

- Diplomirani sam geometar, ali mada je deficit ovog zanimanja, za mene posla nema. Svi obećavaju da se strpim da će biti, ali godine prolaze. Do oktobra nas je pomagao moj brat Slaviša, ali je preminuo od infarkta. Mislim da mi je na njegovoj sahrani bilo najteže u životu. Shvatila sam da sam i fizički ostala bez poslednje prave podrške u životu - veli ova majka koja ipak sve nevolje potiskuje da bi decu izvela na pravi put.

Najstariji sin Miloš pokušava da joj se tako i oduži.  Posle nekoliko godina provedenih po bolnicama i rehabilitacionim centrima, upisao je Elektrotehnički

fakultet u Beogradu, smer programer, a pre tri godine se upisao u srpsku istoriju i kao prvi kvadriplegičar koji je skočio padobranom iz aviona, sa 3.000 metara.

- Nije to bila želja da se dokazujem ili da pokažem kako i invalidi mogu da skoče. To je bio moj san od detinjstva i znao sam da ću ga ostvariti, kad -tad - kaže Miloš koji je prošle godine počeo i aktivno da trenira bacanje čunja udalj - zvaničnu disciplinu paraolimpijskih igara koje se održavaju odmah po završetku onih, zvaničnih Olimpijskih igara.

- Za London sam zakasnio, ali za Rio de Ženeiro nisam. Sigurno ću se kvalifikovati - priča mladić koji je već godinu dana i u obećavajućoj romansi sa devojkom iz Novog Sada. "Normalnom" devojkom.

- Upoznali smo se preko zajedničkih prijatelja i nimalo joj ne smeta što sam u kolicima, jer nas povezuju mnogo bitnije stvari u životu. Naravo da mi se posle povrede život okrenuo iz korena, ali verujte da i ovako, kao invalid, vodim mnogo ispunjeniji život od mnogih koji su fizički zdravi - kaže Miloš i gleda pravo u oči.

Njegova majka Slavica gleda ponosno sina. Sve životne vetrometine u tim trenucima nestaju.