Božić opasan žicom
Sestrinstvo manastira Devič dočekalo je i ovaj Božić u monaškom tihovanju kao i godinama unazad. Ova srpska svetinja nalazi se na šestom kilometru južno od Srbice, u srcu kosovske Drenice u kojoj odavno nema ni jednog Srbina, i gde je središte albanskog separatizma i tzv. Oslobodilačke vojske Kosova.
Igumanija Anastasija Biljić, koja bdije nad četiri monahinje i jednom iskušenicom, priča za "Vesti" o životu u ovom najstradalnijem srpskom ženskom manastiru koji se nalazi u potpunom albanskom okruženju.
- Božić proslavljamo molitveno i skromno. Badnjak sečemo same, na manastirskom posedu ograđenom bodljikavom žicom i pod budnim okom sedmorice vojnika Kfora. Same nalažemo badnje drvo, okupimo se oko posne trpeze, počastimo i vojnike Kfora, kaže igumanija Anastasija.
U manastir ste došli u vreme prvih većih previranja na Kosmetu krajem šezdesetih godina prošlog veka!
- Bila sam dete i malo sam razumela te demonstracije, ali nikad neću zaboraviti kako su Albanci tad premlaćivali 15 monainja. Oni su 1969. motkama pretukli i našu tadašnju igumaniju Paraskevu. U potonjim godinama, upadali bi na manastirska imanja, otimali, sekli manastirsku šumu i ubirali našu letinu. Često su nas gađali kamenjem na putu do manastirske ekonomije. Igumanija Paraskeva i naš tadašnji episkop a potonji srpski patrijarh gospodin Pavle pisali su nebrojene žalbe i Prištini i Beogradu, ali su dobijali odgovore da tim predstavkama "rušimo bratstvo i jedinstvo".
Kada su počela poslednja velika stradanja?
- Od decembra 1997. kada se iz dreničkog kraja prvi put oglasila OVK, neprekidno smo u muci, pljačkali su nas, pucali, presretali na putu ka Srbici, gađali kamenjem...U vreme oružanih sukoba 1998. i 1999. OVK nas je gađala čak i granatama, iako u manastirskoj porti nikad nije bilo srpske policije ni vojske. Ipak, do polovine juna 1999. i dolaska Kfora pripadnici OVK nisu upadali u sam manastir, a onda su opet izvršili prepad.
Šta se tad događalo?
- Od 13. do 16. juna 1999. pripadnici OVK su nas ispitivali. Prva 24 sata nisu dopuštali da jedemo, držali su nam oružje uz slepoočnice, isleđivali nas, posebno mene i duhovnika sveštenomonaha Serafima. Srećom da je mati Makarija, igumanija Sokolice, stigla sa francuskim Kforom. Da je zakasnila, možda bismo još tad bile pobijene, a Devič do temelja spaljen.
Nema položajnika
|
Kako je sestrinstvo prošlo u martovskom pogromu 2004?
- Albanci su tad dovršavali nedela svojih predaka i prethodnika. Francuski vojnici Kfora nisu se oduprli njihovom naletu i manastir je spaljen. Mirovnjaci su samo evakuisali monahinje do severne Mitrovice. I posle nekoliko dana vratili nas na zgarište. Bile smo pod šatorom do zime i nužnog osposobljavanja dela konaka.
Albanci brzo zaborave isceljenje
|
Da li je u međuvremenu završena obnova?
- Ne. Manastir je, moglo bi se reći, u neprekidnom stradanju i obnavljanju još od 1941. godine kad su ga zapalili pripadnici tadašnje albanske fašističke vojne organizacije "Bali kombtar". Kada je posle Drugog svetskog rata, 1956, tadašnja igumanija Paraskeva počela da obnavlja, Albanci iz susednih sela su je pitali zašto to radi. Ona bi im uvek odgovorila: "Da biste vi imali šta da palite".
Šta vam daje hrabrost i snagu u takvom okruženju?
- Vera u Boga i sveti Joanikije Devički, jer prisustvo njegovih moštiju uliva nam sigurnost. Srušene zidove je od svega najlakše ponovo podići. Potrebno je da se izmirimo, najpre sami sa sobom, a onda i sa onima oko sebe, i Srbi i Albanci. Sve drugo je samo zidanje kuće bez temelja i krova.
