Nemaština iskorenila srpske boeme

Istorija beogradske boemije posle Prvog svetskog rata vezuje se prvenstveno za Skadarliju. Decenijama kasnije ona je i dalje omiljeno stecište modernih boema, ali odavno više nema čuvenih glumaca i pesnika čije je ime neraskidivo vezano za nju. Danas duh boemije ubili su nemaština i kapitalizam, dok kao poslednjeg svi ističu Momu Kapora.

Umesto mesta gde se "bistrilo" uz vino, Skadarlija je postala ulica fensi restorana

Jedni im se dive zbog njihovog načina života, drugi ih žestoko kritikuju, svodeći ih na obične alkoholičare. Tako je I nastao onaj vic "Koja je razlika između alkoholičara I boema". Odgovor je - boem ima fakultetsku diploma. Ipak, da nije bilo vina koje ih je "podizalo u više sfere", antologije svetske, a i naše književnosti danas bi bile znatno tanje, a muzeji poluprazni.

"Boemi su ljudi puni duha, vrcavi, umetnici, najčešće pesnici. Mnogi pesnici su pero umakali u vino, jer vino je piće koje omogućava da se uživa na duže staze i pokretač je duhovnog u čoveku. Ono od ljudi pravi kreativce, ono je esencija boemskog. Boem je, u stvari, školovani alkoholičar", kaže enolog Slobodan Jović.

Danas više nema pravih boema. Način razmišljanja ljudi se promenio za proteklih 100 godina, a promenila se i uloga kafane u životima ljudi.

"Nekada su u kafanu ljudi dolazili radi druženja i ostajali do ranih jutarnjih sati. Danas se u nju odlazi ciljano, na ručak ili na večeru nabrzaka. A Skadarlija, nekadašnje srce boemije i današnje poslednje pribežište boema, danas je previše skupa za pesnike, slikare i glumce bez dinara u džepu", objašnjava Ratko Čolaković, autor Antologije boemske poezije.

Nekada boemska, danas samo kafana, bio je i Klub književnika, u kome se sakupljao krem srpskog intelektualnog života.

"Nekada je moglo da se pije na crtu. Kada je imao jedan, imali su svi. ‘Dođem ti sutra’ bila je deviza boema. Nekada je tako moglo, danas više ne može, nemaština je ubila boeme koji su se povukli u sebe i nemaju više svoj kutak", objašnjava Milinko Pušica, koji skoro 30 godina radi kao konobar u Klubu književnika.

Slična je situacija i sa bifeom u Ateljeu 212 koji je nekada bio institucija, možda čak i veća od samog pozorišta. Tu su se okupljali veliki umovi i tu su se vodili ozbiljni razgovori. To nije bio samo prostor u kome se pilo.