Pilot i radijska legenda: Voditelj iz oblaka

Život je uvek ista priča. Ljudi se seljakaju, menjaju mesta i raspoloženja, pokatkad bi i da streljaju druge, nekad imaju, a nekad nemaju municiju. Nema ničeg novog na svetskim obalama, ubeđen je Zoran Modli, pilot, instruktor letenja, radio voditelj i jedan od prvih disk-džokeja u bivšoj SFRJ.

Rođen je 1948. u Beogradu i kaže da život ne treba shvatiti preozbiljno, jer je on, život, jedna vrlo neozbiljna, kratka i, uz to, privremena pojava. Ima 37 godina nebeskog staža, pa ga ni danas ne drži mesto.

Ubeđen je da Srbima nedostaje vremeplov. Kada ga jednom naučnici patentiraju, polovina Srba će odleteti u slavnu prošlost, a druga polovina u obećanu budućnost. On bi prošlost ostavio na miru, dok budućnost ne bi čačkao.

Zoran Modli

Mikrofon od marmelade

- Odrastao sam u industrijskom delu Zemuna, okružen fabrikama kože, tutkala, cipela. Svakog jutra bezuspešno smo s prozorskog simsa skidali dosadnu prašinu. Pošto nas je moj otac Josip napustio kad sam imao četiri godine, mama Milica je od svoje službeničke plate uspevala da obezbedi samo ono najvažnije za nas dvoje, o radiju nije bilo ni govora. Ali, imao ga je portir u garaži preko puta naše zgrade, pa se od njegovog zvuka orila cela ulica.

Nedeljom su se slušali prenosi utakmica, a radnim danima narodnjaci. Tako sam odlučio da napravim svoj prvi radio. Sakrio bih se iza drvene kutije od marmelade, pa iza nje trabunjao svašta i duvao u neke pištaljke, misleći da je posao radijskog voditelja lak. U to vreme sam verovao da ni letenje nije ništa teže.

- Na Studiju B radio sam od 1971, ostao tamo pet godina i bio navodno njihova najveća zvezda. To je bio radio koji je išao stopama Radio Luksemburga, nisu imali spikere, nego voditelje koji su improvizovali iz glave.

Nekako sam bio sklon sitnim verbalnim ispadima, koji danas zvuče beskrajno naivno. Sitni ispadi, krupni problemi. Često sam bio skidan sa programa, pa sam odlučio da pređem u avijaciju. Ali i to nije bilo slučajno.

Moj otac je bio konstruktor aviona i pilot. Nisam s njim živeo od svoje četvrte godine, živeo je daleko od nas, u Zagrebu, gde je i umro, i te zime 1975. nešto se prelomilo u meni i nagnalo me da naučim da letim. Napustio sam Studio B i postao sportski pilot.

Prvi maj s gradonačelnikom

- Kada sam pomislio da sam zaboravio na radio i radio na mene, dogodilo se čudo, Beograd 202 napustili su neki voditelji, pa su me pozvali u dvestadvojku, reorganizovanu preko noći: "Izmisli kakvu god hoćeš emisiju i kreni sa njom u nedelju u devet!" Emisiju sam izmislio, ali ne i ime.

Na sastanku članova redakcije bilo je raznih predloga, dok Vlada Janković Džet nije u jednom trenutku odvalio: "Ventilator!" Prolomio se aplauz! Bio sam očajan i emisija je startovala sa tim glupim imenom, protiv kojeg sam se borio i rukama i nogama. Ništa mi nije vredelo, jer pametnijeg niko nije mogao da se seti.

Uskoro nisam ni primećivao da se zove Ventilator.., a kad malo bolje razmislim, ako odelo ne čini čoveka, onda ni ime ne čini radio-emisiju. Praviću je, ma kako se zvala! Ventilator 202 zamro je poznih meseci 1987. godine.

- Imao sam za Radio 202 emisiju iz aviona 1982. godine. U malu cesnu 150 stali smo samo ton-majstor Radio Beograda i ja... Imali smo uređaj za emitovanje masivan poput nekog magnetofona, antenu smo izvukli kroz vrata aviona i tako uspostavili vezu sa studijom na zemlji.

U "letećim razgovorima" su učestvovali Momo Kapor, Bora Đorđević, Đorđe Marjanović, a leteli smo iznad delova grada gde oni stanuju. Kad je tročasovna emisija stigla do kraja, shvatili smo da je rezervoar na minimumu. Preostalo je samo da se pomolimo da se živi nekako dočepamo aerodroma. Samo što smo sleteli, motor se ugasio!

Inače, dan pre toga imali smo generalnu probu javljanja iz vazduha, proveravali smo kako će nas čuti u studiju i kako ćemo mi čuti program, a to smo radili u četvorosedu. Sve je išlo glatko dok nas nije dohvatila oluja iznad Beograda, pa smo pobegli na smederevski aerodrom dok se olujčina nije smirila. Sutradan se četvorosed uzjogunio, ispustivši iz motora samo jedno "puć!", pa je mala cesna bila jedino rešenje.

Inače, taj Ventilator 202, emitovan iz aviona, Radio Beograd je poslao kao svoju najbolju emisiju te godine u Barselonu na takmičenje radijskih emisija iz čitave Evrope.

- Više puta sam se javljao iz vazduha i u TV programu. Baš za prvomajski uranak vozio sam avionom tadašnjeg gradonačelnika Beograda Aleksandra Bakočevića, koji je sedeo pozadi. Tom prilikom smo bacali i plakate, gradonačelnik ih je dodavao, kolega i ja smo ih bacali kroz prozor. Nosio sam mali televizor, jedini minijaturni televizor tog vremena, koji sam priključio na avionski akumulator i pratio šta me pita voditelj Bane Vukašinović. Njega sam i čuo, ali je moje odgovore beznadežno odnosila huka vetra kroz otvoreni avionski prozor!

Pilotske batine

- Sima Zeljković, bivši vojni pilot lovac, bio je moj prvi nastavnik letenja. On je bio jedan od onih pilota koji su prvi probijali zvučni zid ranih 50-ih. Tada je, iako u srednjim četrdesetim, već bio u penziji, pa je radio kao nastavnik letenja.

Pamtim svoj prvi samostalni let. Kad proceni da je učenik spreman, nastavnik napusti avion i ostavi svog pulena da se sam snalazi. Prošli smo nekoliko kontrolnih školskih krugova, sleteo sam, a onda je on izašao i ostavio me samog. Lecnuo sam se, ali nisam imao vremena da se uplašim. Izveo sam jedan školski krug, posle toga sam zaustavio avion, nastavnik je došao i čestitao mi i rekao da napravim još pet, ali bez zaustavljanja.

Leteo sam i tih pet krugova. E, ali onda sledi pilotski običaj da vas iskusne kolege šutiraju u zadnjicu! Što jače, tim bolje.., ali, hm, ne po mene. Mislim da posle toga tri dana nisam mogao pošteno da sednem.

- Profesionalni pilot sam postao 1978. godine. Desetak godina kasnije vozio sam boing 727, sve do njegovog poslednjeg dana u Jatu. Išao sam i na privremeni rad u inostranstvu, da tako kažem. Leteo sam u Belgiji, Tunisu, Nepalu, Ukrajini i Beninu, afričkoj državi naslonjenoj uz Nigeriju. To su bile smene na po mesec dana, za lokalne kompanije kojima je Jat iznajmljivao boing 727 sa posadama.

Afrika i Nepal su priče za sebe. Nepalska baza nam je bio Katmandu, sa aerodromom u kotlini, koju sa svih strana opkoljavaju planinčine. Na severu su Himalaji i pilot mora da se naprosto sjuri na pistu koja nema uređaje za precizno prilaženje. Kad je lepo vreme, uživate, ali kada planine prekriju oblaci, morate dobro da se pridignete sa sedišta da vam nešto ne bi promaklo!

Robotizacija života

- Pilot nije rok zvezda pa da ga čekaju obožavateljke po sletanju. Pilotski posao je u stvari sličan kancelarijskom. Po količini papira, beleški, potpisa, izveštaja, to nije ni romantičan ni uzbudljiv posao, posebno na današnjim avionima, gde ste maltene samo sistem-administrator. Danas velike kompanije primaju "ziro-aur" pilote, pilote bez ijednog sata naleta na velikom avionu. Kompletnu obuku završavaju na elektronskom simulatoru, a onda prelaze na komercijalne linije pod nadzorom iskusnih kapetana instruktora.

To je sasvim u redu, jer elektronika čini svoje. Odavno su avioni sofisticirane mašine koje su u stanju ne samo da slete bez uplitanja čoveka, nego i da sa piste samostalno dorulaju do mesta za parkiranje. Ipak, nema većeg zadovoljstva nego da, makar u kratkom finalu pre sletanja, isključiš autopilota, dovedeš avion do piste, poravnaš ga i nežno spustiš, tek da se bar malo osetiš pilotom. Zato je veće zadovoljstvo voziti ove male avione.

- Nekada je pilot na dužim linijama imao dan-dva da se odmori, prespava, upozna nove gradove. Sada iskrca putnike, sipa gorivo, primi nove putnike i - nazad kući. Ponekad stigne tek da kupi novine! Kada su nam devedesetih udarili sankcije, većina aviona nam je bila prizemljena. Dizali smo čak i DC10, samo da njegove posade ne bi ostale bez neophodnih sati naleta, dopuštajući da onoliki avion leti za Podgoricu ili Tivat, gde nije imao čak ni gde da se parkira.

- Leteo sam i za privatnu aviokompaniju koja se bavila biznis letovima. Za njih sam leteo po čitavoj Evropi, severnoj Africi, Bliskom istoku. Putnici su uglavnom bili poslovni ljudi kojima je vreme novac i kojima zato cena od nekoliko hiljada nečega ne znači mnogo. Vozio sam i sportske i estradne zvezde, političare... Vozili smo i dalje vozimo Novaka Đokovića, našeg Vidića iz Mančestera i njegove saigrače, Dekija Stankovića, Mateju Kežmana, ali i Roberta Planta iz Cepelina, Kajli Minog, Il Divo, Džemirokvai, Rodžera Sančeza i druge.

Opštinska prosidba

- Moja supruga se zove Branka. Upoznali smo se u Studiju B, zajedno smo tamo radili, ljudi imaju različita mišljenja o tim ljubavima koja se rode na radnom mestu, ali kod nas se to rodilo dosta lagano, jer u prvo vreme joj nisam bio nešto bog zna kako simpatičan.

Bio sam slavni disk-džokej Studija B, ona je mislila da sam uobražen i ko zna još kakav, pa je bilo dosta teško prići. Ona je radila u marketingu Studija B i bila opšta miljenica.

Zabavljali smo se svega nekoliko meseci te 1975. godine. I onda, jednom prilikom, prolazeći pored opštine, rekao sam joj: "Ajde nešto da uradimo tamo." Ona je ušla i zinula kada sam je uveo u sobu matičara. Rekao sam sad ćemo da prijavimo naše venčanje. Ali nisam očekivao od nje da će prihvatiti. I zakazali smo za sledeću nedelju. Nisu znali ni moji ni njeni.

Naš sin Josip rodio se iste godine, a dve kasnije na isti dan i ćerka. Zahvaljujući njoj tu su i dva unuka, Noa i Leni. Noa je biblijsko ime, a Leni za svoje može da zahvali pradedi, budući da je izabranik moje ćerke Kanađanin. Oni su pre tri i po godine odlučili da "preko sedam mora i sedam gora" dođu u Beograd i nastave ovde da žive.

Postao sam radioaktivan

- Letenje mi za sada ne nedostaje. Kad vidim, posebno u gluvo doba noći, svetla aviona koja visoko gore paraju nebo, pomislim: niti imaju dom, niti porodicu, život im je ni na nebu ni na zemlji, pogotovo pilotima dugoprugašima.

Što se mene tiče, nastavio sam da se bavim radiom, dakle "radioaktivan" sam i već 12 godina imam emisiju koja se zove Zakon akcije i reakcije, pet godina već vodim internet radio-stanicu Beotel radio, održavam internet prezentacije, završavam knjigu namenjenu, kao i sve prethodne, budućim pilotima, sa idejom da ih upozorim da ne pokušavaju ono što sam ja već skupo platio - bar ne na početku karijere!

- Nisam Beograđanin koji je bolesno zaljubljen u Beograd. Beograd nije baš u svemu idealan, mada ima šansu da u nekim stvarima bude evropska prestonica. Sviđa mi se Knez Mihailova ulica, Hram svetog Save i sada novi most preko Ade.

Iz vazduha je Beograd lep kao kutijica, ko bi rekao da, kad zagazite njegovim ulicama, ima toliko prljavštine, skaradnih grafita i razvaljenih prekidača po ulazima naših zgrada i na stepeništima... Bio sam u mnogim gradovima, ali uvek sam poželeo da se vratim.

Obično idealizujemo inostranstvo, ali kad odemo, zaželimo se i svog jezika, i svoje prljavštine, i tog đubreta po ulicama, pa i kućnih ljubimaca koji svašta rade gde ne treba. Mislim da mi više volimo Beograd nego što on voli nas i često nezasluženo zaslužuje tu našu ljubav.