Kako putuje pismo u "srpskom Sibiru"?

Poštar Radoje Kuč dosad nije zapamtio ovakvu zimu u "srpskom Sibiru". Pet dana je bio zavejan u kući u selu Doliće. Od Božića je cela Pešterska visoravan okovana snegom i ledom, a u borbu s vetrovima i nanosima, osim putara, uključili su se i pripadnici Vojske Srbije. Rade danonoćno, ali i dalje su mnoga sela odsečena od sveta, neka će u blokadi ostati do proleća...

Najteže je u Mesnoj zajednici Karajukića Bunari koja pokriva dvadesetak sela na granici Srbije i Crne Gore. Ovde je pre tri godine izmerena i najniža temperatura (-39,4), ikada zabeležena na teritoriji bivše Jugoslavije.

- Ni do tora nisam mogao da odem i nahranim stoku, a kamoli do pošte u Karajukića Bunarima! Izbavio sam se uz pomoć traktora i čistača koji sam ručno napravio, putari još nisu stigli do mog sela, niti do drugih sela u koja treba da nosim pisma, penzije, sudske pozive, pakete i pošiljke iz inostranstva - priča 53-godišnji poštar.

Sam plaća naftu

Mali traktor, a smetovi veliki

Skoro dve decenije Radoje Kuč nosim poštu do Poda, Poljica, Ugla, Rastenovića, Boljara, Buđeva, Tuzinja, Bioca, Krnje Jele i još desetak sela na ovom delu Peštera.

- Muka sam se namučio, bio sam nekoliko puta zavejan, dešavalo se da, sve dok ne stane mećava, boravim kod svojih prijatelja u blokiranim selima.

Ni danas nije mnogo bolje, evo, u velikoj samo nevolji.

Malo je onih koji znaju da je na Pešteru nekada gore i teže nego u pravom Sibiru - kaže Radoje koji je u boju s mećavom izlazio kao pobednik do prošle godine, dok su radile motorne sanke, proizvedene 1986. godine u Rusiji, marke buran, koje mu je svojevremeno poklonio Jezdimir Jezda Kuč, vlasnik Kuč-kompanije iz Kragujevca, poreklom iz ovih krajeva.

Sanke više ne rade jer su dotrajale, ne radi ni lada niva koju koristi leti, jer je stara i takođe trula, pa je Radoju preostalo da pisma i drugu poštu raznosi svojim traktorom.

- Nafta koju plaćam iz svog džepa često zna da zamrzne. Eh, kad bih ponovo nabavio sanke, kad bi se pojavio neki novi Jezdimir Kuč, gde bi mi bio kraj! Mnogo bi mi značile, ali i parohiji koju pokrivam, ogroman je to prostor i od mnogih zaboravljen, u većini sela ostali su samo starci, da nije mobilnih telefona, ne bismo ovih dana znali bi da li su živi, a da nije mene, ne bi sreli čoveka po nekoliko meseci.

Eto, Fatima i njen sin Safet Kovačević jedini žive u pograničnom selu Pode, mesecima odsečenog od ostalog sveta. Donedavno nisu ni struju imali - priča Kuč.

Sa štićenicima Humanitarnog mosta "Vesti"

Prevozi bolesne i trudnice

Radoje u selu Pode pre nego što je pao sneg

Ne nosi Radoje samo poštu. Iz zavejanih sela zovu ga da im donese brašno, so, šećer, cigarete, kartice za mobilne, novine...

Stotinu puta zvali su ga da sankama prebaci decu u školu, trudnice do prvog autobusa, bolesne do ambulante u Karajukića Bunarima...

- Bilo je vrlo opasnih situacija. Jednom čoveku iz Krnje Jele puklo je slepo crevo, onesvestio se i svi su mislili da je umro. U poslednji čas, dok su minuti odlučivali o životu ili smrti, uspeo sam da ga sankama prebacim do lekara.

Ima i lepih stvari. Mnogi iz ovih krajeva imaju decu u inostranstvu, često stižu i telegrami s lepim vestima o rođenju unuka ili unuke, diplomiranju na fakultetu, doktorskoj diplomi. Ja sam taj koji im sve to prvi javlja, često se i ljudski napijemo i proveselimo.

Raduje ga što na Pešteru u slozi žive Srbi i Bošnjaci.
- Sve su to pošteni i ponositi gorštaci, dobri ljudi koji cene svoju veru i naciju, ali poštuju i druge. Nikada ovde, ni u najtežim vremenima, nije bilo međunacionalnih i međuverskih trvenja.

Širom su mi otvorena vrata svake kuće, srpske i bošnjačke, sa svima sam prijatelj, drug i komšija, svi delimo iste muke i iste radosti. Rođen sam i odrastao na najsurovijem i meni najlepšem delu Peštera, poznajem ljude u dušu, znaju i oni da sam za njih spreman sve da učinim, ako treba i zdravlje i život da rizikujem.

Nažalost, teško je ovde živeti, pa mnogi odlaze u Šumadiju, Novi Pazar, Bosnu i inostranstvo, mnoga sela su opustela, a u nekima je ostalo još po pet-šest staraca.

Evo, u Boljarima, o kojima se toliko priča, jer u ovom selu treba da se spoje trase budućeg autoputa Beograd-Jadran, ostalo je još samo pet-šest domaćinstva i desetak duša, uskoro će nestati sa geografske karte.

Mogao sam i ja, kao mnogi odavde, da odem negde, možda bih u Čačku ili Kragujevcu bolje živeo, možda bih u inostranstvu radio neki lepši posao, možda bi mojoj deci bilo lakše... Nisam nikada pomislio da napustim Pešter, ne želim o tome ni da razmišljam...