Koštana prosila za hleb
Olga Mišić Zubanka pamti kad je kao devojčica ugledala ostarelu Ciganku koja je u kafani Bosna išla od stola do stola s ispruženom rukom, dok se davala predstava o njenom životu
Kakvo beše staro Vranje?
Na maž nikakvo, na maž mnogo ubavo. U centar kuće, bašte, kočine za svinje, plotare za koze, guske i šatke, kokošarnici, nužnici... Naviknete se na otužne mirise i ne primećujete ih. Ne zato što ih ne osećate već što vam svaki novi dan, neprestana borba za preživljavanje nameću sviknutost na sve što vas okružuje. S druge strane nedokučiva vranjska duša...
Eh, takve nema nigde! Sputana, stisnuta okoštalim patrijarhalnim odnosima znala je da oseti prostor i vreme u kojem će iskazati svu južnjačku raskoš: razuzdanost praćenu pesmom i igrom, raspojasanost izraženu u šumovima večernjih vetrova sa Goliča i Krstilovice, žuborenje vode sa uličnih česmi, mesečinu koja san pretvara u javu - započinje priču o starom Vranju 87-godišnja Olga Mišić Zubanka.
Potiče iz stare vranjske familije Zubanci. Kuća im je bila u centru varoši, na prostoru ispod nekadašnjeg Nolita.
- Dugačka, oniska, sa tri ulazna basamka, dve prostorije i špajzom i jednom velikom u kojoj je bila peć, i služila za kupanje i kao ostava. Ispod jedne od soba bile su daske koje su se dizale i vodile u ukopani, prostrani podrum - seća se Olga.
Deda Ristino mleko
Familija se bavila poljoprivredom, a svoje prihode dopunjavali su od prodaje kolana za konje. Bili su poznate kolandžije, kao dete upamtila im je dugačke, guste brkove na koje se lepila crvena kozja dlaka.
- Deda Rista je umeo da rasporedi posao svima, sa babom Setom koja je bila stub kuće vodio je računa da se imanje uvećava. Čuvali smo oko 100 ovaca gore u planinama, iznad Goliča.
Imali bašte, vinograde u Raškoj, Sobini. Mleko je bilo na ceni, da bi se što više zaradilo, deda Rista nije dozvoljavao da ga piju muška deca u kući već samo ženska. "Oni morav, da gi je lice belo jerbo treba da se odavav", govorio je.
Deda Rista se družio sa Mitketom Stajićem, zajedno su lumpovali, takmičili se u piću.
- Pričao je otac da su pili komenjak iz kotlića od 10 litara. Rista je bio brži u ispijanju i mesec dana je Mitke morao da ga čašćava po vranjskim kafanama, od Paničkine do Belog jagnjeta.
Jednom, kada je došao pijan kući, sa praznim džepovima, otac Đorđe je skočio i viknuo: "Dokle, bre, tako, tatko?" On je ćutao, smrknut u licu, a baba Seta se okrenula prema ocu i oštro ga upozorila:
'Đoko, ne stavljaj prste gde vrata škripe. Ako sam mogla da izrodim osamnaestoro dece i sedmoro da održim u životu, mogu i njegov besnalak da izdržim.' Đoka je shvatio šta je htela da kaže i više nikad nije korio oca - priča Olga.
Udala se u trgovačku familiju Pešića bojadžija. Tada je upoznala komšiku, staru Adžinikolinicu.
- Pričala mi je o Bori Stankoviću, našem piscu. "Eh, dete, stanovala sam u donju mahalu, kuće su nam bile u komšiluku. Bila sam lepa, iz bogate porodice. Nisu me pustali da izlazim iz kuće, samo kad se išlo na slave, u crkvu, na groblje i to na velike praznike. Majka je govorila: "Ništa ne brini, ćerko, tatko će ti nađe pravu priliku za udadbu." Tako je i bilo.
Bora je bio zaljubljen u mene, nisam to primećivala sve dok nije došao da me upita da li bih htela da se udam za njega. Imao je muške crte, nije bio za bacanje, govorilo se da je školovan. Kad je moj otac saznao da hoće da zatraži blagoslov, poslao mu je poruku preko zajedničkog prijatelja: "Sikter more, nema kuče za što da te ujede, gledaj si prema sebi priliku" - pripoveda Olga kako tada nije bilo lako preći društvene razlike.
Bojadžijin merak
Olgu je jednom otac kao devojčicu poveo u Vranjsku Banju.
- Uveče smo sedeli u kafani Bosna, davala se je predstava. "Toj je predstava od onuj Ciganku što sedi na stolicu pored binu", šaputao mi je. Pila sam oranžadu i uživala u pesmi i igri glumaca. Kad se predstava završila, Koštana je krenula od stola do stola, sa ispruženom rukom: "Dajte za leb, do nigde dođo". "Poštena je to, mučena duša, ćerko", govorio je otac pružajući joj novac - seća se Olga kako je prvi put ugledala čuvenu Koštanu.
Biti devojka tada nije bilo lako.
- Tatko me pustao samo do kapije, zato zastana i odado se tek sa 34 godine. Znala sam da mi je Dragi Mišić, bojadžija, imaja merak još dok smo bili mladi. Posle je imao ozbiljnu vezu, dugotrajnu, ali se nije oženio. Meni 34, njemu 38 godine, oboje sami među četiri duvara. Zar čukljevi da ostanemo? Rešim se da ga preko veze pozovem na rođendan kod drugarice Vere Bojović. Da opipam da li će bidne nešto između nas.
Dođosmo na rođendan, sedosmo, digna se i izađo da si idem dom. Stigna skoro do Pašin konak, a noge mi se vrćav natrag. Tugo, ako je Dragi otišao, pomislim pa kad usitnim i ubrzam korak. Vratim se, ulazim u kuću kod drugaricu, a Dragi oblači kaput da si pođe.
Kad me vide, nasmeja se, sede na krevet, ja pored njega, pa kad me zagrli i cuna u obraz, izvezdi me. "Olge, će mi budeš li žena"?, "Oću, Dragi", laknulo mi. Na moju nesreću, sreća kratko trajaše. Osam godine samo, jer Dragi mi poginu u saobraćajnu nesreću. Mnogo smo se voleli i poštovali, al kad se ne dava, tu ništa ne pomaže.
Olga kaže da su i radost i tuga za čoveka. Život joj čini lepšim ćerka i njena porodica.
- Slušajte glas u ove moje godine: "Da znaješ mori, mome da znaješ, kolka je žalba za mlados, na porta bi me, mome, čekala, od konja bi me mome skinula"... A tek, da vidite kad kolo povedem... eh....
Banjanje u Amam
Stari Vranjanski Amam
Šta je činilo kupanje u Amamu posebnim? Kad se uđe unutra, oči bi zaslepio mrak. Svuda okolo visoki zidovi, samo je škiljiva svetlost dopirala sa krova, kroz male četvrtaste prozore.
Nozdrve bi se raširile, snaga ustresala od neke čudne topline, vreline koja tera na znoj i još ponešto.
Banjanje u Amam bilo je nešto posebno, što se iščekuje i željuje. Tatko je smatrao da je toj bacanje pare na amamdžiju za kartu. Zato sam na banjanje išla sa majku pred slavu, Božić i Veligden.
Majka bi umesila banicu sa sirnje uvrtenu u krug, u kalenicu bi turila živu i barenu turšiju iz kače i obavezno bi ponela poloče sa dudovu rakiju. Sve to stavila bi u pletenu korpu od pruća, pokrivenu sa vezen peškir. To su starije žene jele i pile kad bi završile sa banjanje. "Da očvrsne snaga, da ne uhfati vrućica", govorile su.
U Amamu smo se kupale u kameno korito, sa česme je dolazila voda koja se grejala. Posipale smo se lončićima ili lejkama. |
