Lopovi kradu i šrafove
Oni koji putuju vozovima između Kraljeva i Požege iz toplih i udobnih kupea često i ne primete Slavoljuba Plavšića, jednog od dvojice čuvara pruge u Čačku, od kojeg prilično zavisi bezbednost vozova i putnika.
U trenutku dok voz prolazi, ovaj radnik Železnica Srbije pozdravlja putnike u stavu mirno, a potom nastavlja da obavlja svoju dužnost s istim žarom i odgovornošću kako su ga pre deceniju i po učili na kursu za čuvara pruge.
I telefon sam plaća
|
- Ovim poslom se bavim od 1996. godine. Kada bi mi sad ponudili da radim u kancelariji, ne bih pristao. Posao je težak, ali na sve se čovek navikne, pa i na to da svakog dana prepešači 18 kilometara, koliko je duga deonica od Čačka do sela Goričani koja mi je poverena na čuvanje.
Iskreno govoreći, nije lako pet dana u nedelji nagaziti na svaki od 28.260 železničkih pragova i usput proveriti da li je sve u redu sa šinama, sa pružnim prelazima, da nije napukla konstrukcija železničkih mostova, da li su svi šrafovi koji učvršćuju šine na svojim mestima, da neko nije nešto stavio na šine što bi moglo da izazove iskliznuće voza i nesreću, da nema odrona na pruzi, da li su u redu železnički signali...
Ali, nekako ta dnevna kilometraža uđe u krv i bez nje čovek ne može da živi. Tačno znam gde je koja travka, a o šrafovima i šinama i da ne govorim - objašnjava 42-godišnji čuvar pruge.
Mesečno na radnom mestu prepešači 360 km, godišnje 4.400 km.
- Za ovih 15 godina prepešačio sam 66.000 km i nagazio na 6.782.400 pragova. Za to vreme pocepao sam više od 120 pari najkvalitetnijih cokula, a koliko sam puta pokisao do gole kože, koliko sam se puta susretao sa otrovnicama, koliko puta sam ležao u kanalu zbog grmljavine, koliko puta mi je odeća bila potpuno natopljena vodom, to se ne može izračunati. No, i pored svega ovoga, ja bih opet izabrao isti posao - kaže Slavoljub.
Ne zna kada je teže, zimi kada napada sneg do pojasa i kada se temperatura spusti i do minus 20 stepeni, ili leti kada se šine zagreju toliko da na njima može da se skuva kafa.
- Po takvoj vrućini dešava se da na koloseku zalegnu zmije šarke i poskoci. Nije prijatno ni s jeseni kada pada hladna kiša, a zbog napona od 25.000 volti u vodovima kojima se napajaju elektrolokomotive ne smem da upotrebljavam kišobran koji ima metalne delove, a plastičnih kišobrana nema. To sa kišobranom sam jednom probao i nikada više neću jer sam zbog jakog električnog polja imao utisak da me je po celom telu ubadalo na hiljade iglica - priča Slavoljub.
Navikao se on na vremenske prilike i neprilike, ali nije na kradljivce metalnih delova sa pruge koji su sve brojniji.
- Razumem kada zbog mraza ili vrućine pukne šina, posebno u "sunčanim krivinama", to su mesta u krivinama gde najčešće pucaju šine, razumem da se zbog vrućine sam od sebe upali železnički drveni prag, ali ne razumem one koji namerno skidaju delove sa šina, zavrtnje i spojnice koje spajaju dve šine, delove sa železničkih signala, žice kojima se dižu i spuštaju signali, metalne delove sa mosta, važne oznake pored pruge... Oni na taj način direktno ugrožavaju bezbednost putnika. Takve krađe su sve učestalije, i to je ono što me najviše plaši - govori Slavoljub Plavšić koji ove sve drskije krađe smatra diverzijama.
Godišnje pocepa šest do sedam pari cipela koje kupuje od svoje skromne plate od 20.000 dinara.
- Vreme i obaveze sam rasporedio tako da na svakih nekoliko kilometara sednem na šine da se odmorim, a tada najčešće razmišljam o tome kako da uhvatim poslednji voz za ženidbu. Već sam u godinama, ali sam u dobroj kondiciji, ipak, ženi je potrebnije više od toga. Živim u sobičku bez kupatila koji mi je dala železnica, a za zasnivanje porodice je potrebno mnogo više...
