Koza je narodni lekar

Predrag Stamenković iz planinskog sela Izumno kod Vranjske Banje već dve godine gaji alpske i sanske bele koze, a ima i oko 100 zečeva, belgijskih orijaša i nemačkih šaraca.

Sa majkom Nadom prvi put živi lagodnije, opuštenije, bez grča, ne razmišlja da li će danas imati, a sutra ne. Počeo je i staru kuću da popravlja, a planovi su veliki.

- Cilj je da do leta imam 50 koza, inače broj zečeva u toku godine varira od 150 do 200. Kozji sir, mleko i surutka unapred imaju kupce. Koliko je samo flaša lekovite surutke završilo put Nemačke kod naših zemljaka. Najviše u okolini Frankfurta, u Gizenu i Grinburgu, gde sam nekad igrao košarku - priča 39-godišnji stočar.

Po njegove čuvene planinske proizvode mušterije dolaze na kuću. Predrag kaže da mu se često javljaju ljudi koji traže sir i surutku zbog lečenja.

- Oni imaju prednost i ne odbijamo ih. Posebno kada su u pitanju mladi sir i surutka. Dolazili su ljudi i govorili da su im mlad sir i surutka spasli život jer su se lečili od kancera. Posebno, kad je u pitanju jetra - kaže Predrag.

Posle toliko godina mukotrpnog života našao je smisao svog života u selu gde se rodio. A, prošao je Grčku, Nemačku, u potrazi za poslom da bi se vratio i radio u sportskoj kladionici u Vranjskoj Banji.
 

Predrag sa zečevima ljubimcima

 

- Imao sam teško detinjstvo, rano sam ostao bez oca koji je nesrećnim slučajem poginuo. Živeo sam na selu a mezimci su mi bili zečevi. Čuvao sam nekoliko njih kao kućne ljubimce, svako je imao svoje ime, niko nije smeo da ih zakolje - seća se Predrag.

Morao je od najranije mladosti da brine za sebe i majku Nadu, da popravi dotrajalu kuću, obezbedi ogrev, obuću i odeću i hrane da ne bude gladi u kući.

- Još kao dečak, počeo sam da radim i nisam birao posao. Svaki zarađeni dinar ulagao sam u kuću. Bio sam dobar đak i osnovnu školu u Banji završio pešačeći po osam kilometara u oba pravca. Čim bih stignem kući, sednem da učim. Bio sam dobar đak i po završetku osnovne škole upisao sam srednju ekonomsku u Vranju - priča Predrag.

Za fakultet para nije bilo, a sa srednjom školom nije bilo posla. Radio je teške fizičke poslove, moralo se preživeti. Ipak, još u srednjoj školi pokazalo se da je veliki košarkaški talenat.

- Trenerao me je trener lokalnog kluba Cveko Simonović, usmeravao me da se profesionalno bavim košarkom, ali nisam to ozbiljno shvatao. Meni je bavljenje košarkom bio ventil od siromaštva i traganja za bilo kakvim poslom - priča Predrag.

Košarku je ostavio, a u potrazi za poslom i zaradom obreo se u Grčkoj, na Kritu.

- Na ostrvu sam radio i živeo od 1992. do 1997. godine sve dok se nisam vratio da odslužim vojsku. Na Krit sam otišao sa društvom koje je odlazilo da bere pomorandže, bila je prava sreća ko se zaposli kao konobar u kafiću. Ja sam se opredelio za posao radnika na farmi. Svi su me smatrali ludim jer je to bio težak, prljav posao. Nisam hteo nikom da objašnjavam da sam samo to mogao da radim, jer kao seljačkom detetu ljubav prema životinjama je bila smisao života - kaže Predrag.

Radio je u početku na živinarskim farmama, ali kada je našao posao na farmi zečeva to je za njega bio pun pogodak.

- Na farmi sam puno toga naučio, a ta znanja sada primenjujem. U slobodno vreme sam obilazio male farme sa kozama. Na Kritu tada nisu čuvali više od 20 koza. Shvatio sam koliko je to pametna životinja, a njeno mleko je božji dar. Tada sam počeo da maštam o svojoj farmi - ističe Predrag.

Po povratku iz vojske komšija Milan Stamenković koji je živeo u Grinbergu blizu Frankfurta poveo ga je sa sobom da bi mu našao bilo kakav sezonski posao.

- Komšija Milan je znao kakav sam košarkaški talenat bio i predložio je da se oprobam u tamošnjem lokalnom klubu. Igranje košarke omogućilo bi mi da lakše dođem do posla. Sve je krenulo kako treba, odmah sam nakon mesec dana treninga počeo da igram. Ipak, od sudbine ne možeš da pobegneš. Moja sudbina je bila drugačija. Nakon četiri meseca doživeo sam tešku povredu ligamenata i morao sam da kažem zbogom košarci. Bio je to amaterski klub, lečenje je trebalo da bude dugo, a to nije imao ko da plati. Na kraju, odlučio sam da se vratim i skrasim kući. Počele su da se otvaraju kladionice i tu sam našao posao - priča Predrag.

Svoj san sa Krita je ostvario tek pre dve godine.