Zabranjen pristup gastarbajterima

Šezdesetih i sedamdesetih godina u Nemačkoj i Austriji je na kafanama pisalo da su migranti nepoželjni, jedna grupa za zaštitu ljudskih prava u Minhenu tražila je zabranu ovih natpisa, ali ih je sud proglasio legalnim.

Originalan naslov svoje doktorske disertacije, koja uskoro treba da se u vidu knjige, dr Vladimir Ivanović duguje jednoj sceni iz studentske menze na Pravnom fakultetu u Beču. Četiri kuvarice našeg porekla sedele su za jednim stolom i nećkale su se koja će šefu Austrijancu da napiše čestitku za rođendan. Kada se jedna od njih konačno prihvatila olovke, druga je krenula da joj diktira slovo po slovo: "A-L-L-E-S G-U-T-E Z-U-M... i GEBURTSTAG pišeš normalno!"

Istoričar Vladimir Ivanović se u ovoj knjizi bavio proučavanjem jugoslovenskih migranata koji su šezdesetih i sedamdesetih godina stigli u Austriju i Nemačku.

Koliko je dugo trajala izrada doktorskog rada i na koje probleme ste nailazili?

- Pisanje je trajalo četiri godine. Koristio sam arhivsku građu, novinske članke, filmove, literaturu, i uradio dvadesetak intervjua sa gastarbajterima, koji su došli tih šezdesetih i sedamdesetih godina. Istraživanja sam sproveo u Beogradu, Beču, Berlinu, Koblencu i Kelnu.

Koliko danas ima migranata u Nemačkoj i u Austriji iz bivše Jugoslavije?

- Prema jugoslovenskom popisu stanovništva iz 1971. godine, na privremenom radu u inostranstvu je bilo 671.000 radnika, a prema statističkim podacima zemalja emigracije taj broj je za 100.000 veći, znači oko 780.000. Danas su u Austriji migranti iz Jugoslavije najbrojniji, oko 350.000. Od toga je, prema popisu iz 2001. godine, 132.000 iz Srbije, 108.000 iz BiH i oko 60.000 iz Hrvatske. Najbrojnija grupa stranaca u Nemačkoj su Turci - 2.900.000, slede Poljaci - 1.400.000, dok ljudi sa prostora bivše Jugoslavije ima 1.300.000. Ukupan udeo stranaca u stanovništvu Nemačke iznosi 19 odsto. Prema podacima Savezne službe za migraciju iz 2007. godine, 391.000 građana sa migrantskim poreklom je iz Srbije, sledi Hrvatska sa 373.000, i Bosna i Hercegovina sa 273.000.

Kako su se snašli jugoslovenski gastarbajteri? Da li su živeli i žive u paralelnim svetovima, kako se često zamera turskim doseljenicima?

- Prvih godina Jugosloveni su se osećali povlašćenim u odnosu na ostale strane radnike. Imali su bolje obrazovanje i bolje plaćene poslove. Problemi integracije nisu vidljivi na prvi pogled, jer ljudi sa prostora Jugoslavije ne žive grupisani, u smislu da u nekom nemačkom gradu postoje čisto srpske, hrvatske ili bosanske ulice sa radnjama, buregdžinicama i tipičnim jugo-koloritom. Iako možda govore bolje nemački od Turaka, Jugosi nisu bili dobro integrisani. Među njima je najmanji broj mešovitih brakova, a stalno prozivani Turci su bolji u pogledu obrazovanja dece. Većina naše dece završi samo hauptšule, jer i njihovi roditelji imaju samo ambiciju da im deca što pre počnu da rade.

Šta može da se kaže za njihove uslove života?

- Prvi italijanski gastarbajteri koji su došli u Nemačku bili su smešteni u barakama Dahaua jer su pedantni Nemci predvideli isključivo kolektivni smeštaj. Kada su videli da će ostati duže, oni su tražili stanove, ali su dobijali mahom vlažne, sa klozetima na kraju hodnika. U Austriji je bilo malo kolektivnog smeštaja, ali je u jednom stanu živelo od 10 do 15 ljudi. Uslovi stanovanja su bili jako loši i ljudi su bili prilično diskriminisani jer nisu znali za kauciju, ugovor... U to vreme je na kafanama pisalo "Zabranjeno za gastarbajtere" i to je bilo potpuno legalno. Jedna grupa za zaštitu ljudskih prava u Minhenu tražila je zabranu ovih natpisa, ali ih je sud proglasio legalnim uz obrazloženje da "gastarbajteri nisu nacionalna grupa". Kasnije su počeli da se otvaraju jugoslovenski kafei, restorani brze hrane, kojih je sredinom sedamdesetih bilo oko 5.000 u Nemačkoj.
 

U Beču se u to vreme pojavio "Balkan Vudstok", gde se u jednom parku nedeljom skupilo i po nekoliko hiljada Jugoslovena, igralo se kolo, prodavalo pivo za "sedam šilingi".

- Mit je da su klubovi bili stožeri okupljanja, jer je svega 5-7 % Jugoslovena odlazilo tamo. Sledeći mit je da je osnivanje jugoslovenskih škola poteklo od nas. To je bila inicijativa Nemaca, iz prostog razloga da bi deca Jugoslovena mogla lakše da se uklope, kada se vrate u domovinu. U Austriji je dopunska nastava počela na insistiranje SFRJ 1974/75. godine. Nastavnici su dolazili iz Jugoslavije i morali su da budu članovi Saveza komunista.

Kako su se gastarbajteri informisali o dešavanjima u zemlji?

- Železničke stanice su bile glavno mesto okupljanja: centralne su, zimi se greju, stalno su dolazili vozovi iz domovine. Bila je to berza vesti, koja nije mogla da se nađe ni u jednim novinama: šta se događa u rodnom kraju, ko je umro, gde ima posla... Novac se nije slao poštom, nego preko ljudi koji su svake nedelje putovali. Naravno, vozom su dopremane i novine, jedan do dva dana stare... Ali, radnici su najviše voleli radio-emisije, koje su išle svakog jutra, ili TV emisije rađene u Kelnu. Omiljene su bile "Večeras zajedno" ili "Zvuci rodnog kraja", koje su se slušale zajedno.

Šta su problemi prve generacije, a šta druge i treće generacije gastarbajtera?

- Ne postoji prva, druga ili deseta generacija gastarbajtera. Voleo bih da definišemo taj pojam. Gastarbajter je pre svega neko ko je na rad u inostranstvo otišao tokom 60-ih i početkom 70-ih godina prošlog veka, sa namerom da u što kraćem vremenu zaradi što više novca. Njihova deca ili unučad se ne mogu podvesti pod definiciju gastarbajtera. Problemi sa kojima su se suočavali gastarbajteri drugačiji su od onih sa kojima se danas suočavaju njihova deca, odnosno unučad. Psihološki gledano, potonji žive u zemlji koju nisu izabrali i koja ih ne prihvata u potpunosti, iako je njihova kuća u Beču, Berlinu, Minhenu, Gracu.

Da li je onda došlo vreme da se termin "gastarbajter", koji se vrlo često

pogrešno koristi, zameni nekim drugim?

- Kao što već rekoh, gastarbajter se odnosi na sasvim određenu grupu ljudi. U javnom govoru, kako u Nemačkoj, tako i u Austriji, taj izraz je napušten već početkom sedamdesetih godina 20. veka i danas se ne smatra politički korektnim. Međutim, i današnji pojam "ljudi migrantskog porekla" je takođe vrlo diskutabilan, jer ne bih delio ljude na one sa poreklom ili bez njega, bez obzira na to da li se radi o plemićkom, seljačkom ili, pak, nekom drugom. Sve su to građani jedne zemlje .