Život u srpskom delu Orahovca
U Orahovcu pred Mitrovdan na oskudnom betonskom igralištu ograđenom žicom nekoliko mališana je pokušavalo da igra košarku. Ni košarka, ni fudbal nisu naročito zadovoljstvo jer na časovima fizičkog nikada nema dovoljno igrača. Sva četiri razreda orahovačke gimnazije pohađa ukupno 10 učenika, malo za većinu timskih sportova. Ipak, to je jedan od retkih izvora zabave. Starom pohabanom loptom dobacuju se igre radi, jer na kraju neće biti ni pobednika ni pobeđenog.
Budnim okom pratila ih je profesorka Natalija Bojić, koja brine o njihovom zdravom telu i duhu. Tog dana je bar mogla da kako-tako održi čas.
Kada nastupe hladni dani, časovi fizičkog vaspitanja držaće se u učionici.
- Kada bih počela da pričam šta nam sve nedostaje, ta priča ne bi imala kraja. Nemamo ni sportsku halu, nemamo ni lopte, ni ostale rekvizite. Zimi držim čas u učionici, što je van svake pameti, ali šta ćeš. Radimo vežbe oblikovanja, važno je da vreme provedemo korisno i interesantno - slegla je ramenima Natalija. Ona ima puno razumevanja za svoje đake.
- Život je ovde monoton za mlade. Nemaju puno s kim da se druže, nemaju gde da odu, pa smo upućeni smo jedni na druge, toliko da dosadimo sebi i jedni drugima. Kada nema dece, onda ni život ne funkcioniše onako kako bi trebalo - nastavlja profesorka, koju su životne okolnosti pre 12 godina poterale iz Peći.
Odmor bez graje
Gimnazija je ulicu niže od improvizovanog školskog dvorišta.
Mala zgrada, poodavno krečena i bez vidnog obeležja, starih popucalih prozora koje davno niko nije otvarao, nalazi se malo ispod crkve Uspenja Svete Bogorodice.
Nekada je bila samoposluga i manja sala za raznorazne svečanosti Doma kulture.
Ali, već više od deceniju, u takoreći prikrajku srpskog Orahovca, jer je najveći deo albanski, u nekoliko desetina kvadrata uče mališani.
- U ovoj zgradi smo posle rata iz 1999. godine. Živi se radi i onako kako se mora. Teško je bez ijednog kabineta. Gimnazija dosta toga iziskuje, jer ima predmeta za koje je potrebna kabinetska nastava. Samo za informatiku i računarstvo, koji je obavezan predmet, uspeli samo raznim donacijama da nabavimo kompjutere - priča dugogodišnji direktor Sava Galić.
Srednja škola radi na smenu sa osnovnom. Prepodne jedni, popodne drugi. I sve u istom krugu. Posred hodnika stara furuna, jedino grejanje u hladne dane, ormar i rešo, nikako ne ukazuje da se iza zidova krije učionica. Na zidu je okačen poster sa slikama vesele i nasmejane dece gde, sa pogrešno ispisanom rečju "prijateli". Iza ogromne zelene biljke slika svetog Save. Srpskog grba i zastave nema u vidnom polju.
U vreme odmora je neobično tiho. Prošle godine u školi su bila samo tri gimnazijalca. Sada ih je devet u prvom, a drugog i trećeg razreda nema.
- Dve godine nismo upisivali nijednog učenika, tako da smo bili na korak do gašenja jedine škole na ovim prostorima, jer do Gračanice, Mitrovice i Goraždevca je dalek put - objašnjava Galić.
Razbežali se profesori
- Pre rata smo imali profesora fizike, hemije i matematike, ali se posle sve razbežalo, i morali smo da se snađemo s onima koji su se zatekli ovde, jer niko nije želeo da dođe u Orahovac da predaje. Ipak, naš profesorski kadar u potpunosti odgovara potrebama nastave - kaže direktor Sava Galić. |
Čas za jednog učenika
Profesorka Danica Velikić na staroj tabli kredom ispisuje reči na ruskom. Čas je držala za jednu jedinu učenicu.
- Već 28 godina predajem ruski jezik ovde i dosta toga nam nedostaje. Radimo kao u ratnom stanju, u teškoj situaciji, ali držim čas kao da je sve u redu. Deci govorim da uče i rade bez imalo straha - priča Danica.
U maloj učionici sa dve prave đačke klupe i nekoliko starih stolova na kojima stoje računari, rasparenim školskim stolicama, gde se jasno vidi da su od kojekude, njen posao je i da ih nauči nekim životnim lekcijama. U skučenoj i tužnoj svakodnevici ni taj posao nije lak. O kakvim snovima, nadanjima i perspektivi pričati u gradu koji uglavnom deli samo tužna sećanja.
- Ponekad popričamo, ali iskreno izbegavam te teme, ne želim da se i učenici razočaraju, jer smo svi mi na neki način razočarani, ali smo ovde da radimo. Sama izdržavam svoju porodicu. Oni žive u Kraljevu, a ja im šaljem za stan, za dažbine, struju, vodu. Moram da izdržim još nekoliko godina, jer tamo nemam kuću. Vrlo mi je teško - priča ona.
Na putu do škole Ivana Filijović, učenica četvrtog razreda gimnazije, nema prilike da se raduje ni drugarima iz razreda, niti odmoru kada će prepričavati tajne u školskom hodniku. Ona nema priče i uspomene iz školske klupe, jer je bila samo učenik, a nikada i tinejdžer. Ivana je tri godine bila jedini đak u gimnaziji. Sama je dolazila, sedela, učila i odgovarala. Nema nijedan izostanak. Čak ni one opravdane.
- U početku je bilo teško dok se ne navikneš, a onda je malo lakše. Dosta vremena provodim u učenju, jer nema ko da odgovara umesto mene. Svakog jutra idem u školu, posle učim, pa se prošetam malo, jer nema ni puno prostora za šetnju. I onda nazad na učenje. I to je to - kaže Ivana.
Ova 18-godišnjakinja je vrlo dobar đak. Stidljivo kaže da joj je gimnazija poslednji korak u obrazovanju.
- Neću upisati fakultet jer nemam uslova za to. Volim da crtam, pa možda to nastavim. Imam dve starije sestre koje su udate. Tata je umro i živim sama sa majkom. Mama je domaćica i nije joj lako. Najviše bih volela ovde da ostanem, ali na ovakav način ne bih mogla da živim u Orahovcu.
Put dug 50 godina
Svi učenici koji su posle orahovačke gimnazije upisali fakultet, završili su ga, a mnogi u roku, podičio se direktor škole Sava Galić.
- Kada uporedim sa većim školama, ovde se ništa manje ne radi. Svi naši učenici koji su upisali fakultet, i završili su ih. I sam sam bio učenik ove škole, a 39 godina radim ovde. I već 50 godina putujem iz Velike Hoče četiri, pet kilometara svaki dan. Kao đak sam išao peške, ali sada je drugačije - kaže Galić. |
