Jedini frizer južno od Ibra
Miljaim - Miki Eminović, nastavnik iz Lapljeg Sela kod Prištine, jedan je od retkih Srba na Kosovu koji može da se pohvali da - političarima radi o glavi.
Jedini je frizer u ovom kraju, pa neumorno šiša i udara glanc običnom svetu, ali i predstavnicima vlasti. Diskretan je, pa ne želi da odaje ko su mu poznate mušterije.
Radnju je otvorio pre desetak godina, i od tada non-stop šiša do kasno uveče, pa čak i nedeljom. Dnevno ima po desetak mušterija, a na ulepšavanje mu dolaze Srbi iz svih okolnih sela.
- Ovim zanatom sam počeo da se bavim sa 13 godina, a sada imam 42, pa izračunajte. Moj otac se bavio ovim poslom, ali njega nije imao ko da šiša. Tako je jednom insistirao da ga ošišam i to nikada neću zaboraviti, s obzirom na to da kao dete nisam umeo ni papir da režem, a ne da ošišarm čoveka. Međutim, uz očeve sugestije nekako sam uspeo, a kada me je pohvalio da sam lepo odradio posao, dao mi je volju i elan da nastavim. Kada sam malo sazreo u ovom zanatu, shvatio sam da sam oca unakazio, ali on nije hteo da me obeshrabri već mi je dao podršku da savladam ovaj posao - priča Miki.
Osim što je pažljivo učio od oca, Miki se izveštio i intendantskoj službi dok je bio vojnik u Sloveniji. Kada nije u frizerskom salonu, koji je zapravo skromno opremljen i preuređeni kiosk, Miki predaje tehničko obrazovanje u osnovnoj školi "Miladin Mitić".
- Od jednog posla ne može da se živi. Čim dođem kući iz škole, idem pravo u salon. Nemam zemlju, nemam kravu, nemam ništa osim makaza i fena. U salonu se osećam prijatno. Uvek ima mušterija. Šišam decu, odrasle muškarce, žene ako nemaju ne traže neku zahtevnu frizuru. Šišam i poznate, ali ne bih o tome. Što se tiče bakšiša, neki ostavljaju, neki ne, kako ko. Pre bih rekao da više ostanu dužni, ali dobro, ne gledam na to. Ako nemaju danas, ostaviće sutra.
Radi i uz sveće
- Bilo je strašno dok nisam nabavio agregat. Često se dešavalo da taman stignem do kraja, kad nestane struja. I onda pod svećom šišam. Nije retko bilo da stignem do pola i onda nema ni struje ni vode. Ode mušterija kući, pa nastavimo kada dođe struja. |
Preko vikenda kod Mikija se čeka na red. Cena je već dugo ista - za muškarce 2 evra, za žene 2,5. Mušterije dolaze i iz Gračanice, Čaglavice, Preoca, pa čak i Lepine. Sa njima začas zapodene razgovor, a kaže da samo jednom pita za frizuru.
- Kada dođu prvi put kažu šta žele, posle toga nema potrebe. Sve pamtim i sve znam. Nikada mi se niko nije požalio. Jedini sam frizer u Lapljem Selu koji je opstao i ostao. Bilo ih je više, ali su napravili pogrešnu procenu. Ovaj zanat se ne uči preko noći, već treba mnogo iskustva. Ne verujem da i jedna jedina radnja duže ovde radi od moje. Radim svakodnevno, a salon zatvaram jedino kada odem na odmor - priča Miki Eminović.
Ko jednom dospe pod Mikijeve ruke, uvek dolazi, potvrdile su mušterije u radnji, na šta je Miki zaključio da "zanat ne bira mušteriju", kao i da je zlatno pravilo svakog zanata da je "mušterija uvek u pravu".
Miki Eminović je rođen u Lapljem Selu. Ne namerava da napusti rodni kraj:
- A, zašto bih? Ovde sam osnovao svoju porodicu, deca se ovde školuju, ovde radim. Samo jedno mesto na svetu se zove dom.
