U rat idu samo ovce bez pameti
Da je odlazak u rat njegova najveća greška shvatio je kada je, teško ranjen i utrnuo od bolova, ležao na pokretnim kolicima u hodniku ortopedske klinike. "'Koji je, bre, ovaj', viče jedna sestra. 'Dobrovoljac iz Vranja', odgovara druga. 'Pusti budalu, ko ga je terao da ide tamo'", ispričao je "Vestima" Miodrag Tasić, nekada dobrovoljac u ratu na prostorima bivše Jugoslavije, a danas borac za mir.
Iz Korbevca kod Vranjske Banje otišli ste 1993. kao dobrovoljac u rat u Hrvatskoj?
- Ostao sam bez posla, kod kuće žena i dvoje dece, vreme ratno. Stavim prst na čelo, otići ću u rat kao dobrovoljac, braniću srpske zemlje, a kad se vratim dobiću stalan posao. Ko reskira taj dobija, drugačije ne može. Dobio sam - desnu ruku patrljak, a leva ukočena, samo dva prsta se pomeraju.
Kako ste ranjeni?
- Gađali su zoljom kuću u kojoj sam bio. Nju su promašili, ulicu i mene nisu. Kad sam došao sebi, gledam gde mi je puška. Ona u komadima. Pogledam, opasač ispred mene. Od detonacije odleteo sa pantalona. Na njemu dronjci, delovi mesa i kostiju, krv se cedi, a gornji deo ruke kao zgužvana hartija.
Kad ste prvi put shvatili da je odlazak u rat vaša najveća greška?
- Ležao sam na ortopedskoj klinici na pokretnim kolicima u hodniku. Utrnuo od bolova, usta ne mogu da pomerim. "Koji je, bre, ovaj", viče jedna sestra. "Dobrovoljac iz Vranja", odgovara druga. "Pusti budalu, ko ga je terao da ide tamo."
Bili ste u Americi na lečenju zahvaljujući švajcarskoj humanitarnoj organizaciji IOM?
- Spasli su mi ruku. Vratio sam se 1995. i svratim s prijateljem u seosku kafanu. Čujem za susednim stolom: "Ma, ko ga šiša, bio je po Hrvatskoj da krade." Ja se dignem i odem kući. Žena me ostavila čim sam krenuo u rat. Sin beži od mene, ćerkica takođe. Strah ih da mi priđu. Počeo sam da pijem dan i noć. Bežali su svi od mene, a najviše ja od samog sebe.
Kako ste postali borac za mir?
- Počeo sam da 2003. idem na grupnu psihoterapiju. Pozvali su me na seminar u Igalu. Od ratnih veterana pored mene bio je i Adnan iz Sarajeva. Bila je velika grupa mladih ljudi iz cele bivše Jugoslavije koja je slušala i zapisivala naše priče. Gledam mladu ženu, vezala maramu oko glave, pričam svoju golgotu, a ona plače. Ne prestaje. Upoznajemo se. Elvira Salčin iz Konjica. Meni krenuše suze. Mladići i devojke iz Hrvatske, Republike Srpske, svi oko mene. Menjamo adrese, ljube me na rastanku.
Šta ste tad shvatili?
- Sedeo sam u hotelskoj sobi, a suze su mi kvasile čaršav. Rekao sam sebi: Ej, moj Miki, shvataš li šta je život, shvataš li da samo postoje dobri i zli ljudi bez obzira na veru i nacionalnost.
Sad ste aktivista udruženja Centar za ratne traume i član Udruženja ratnih veterana za mir...
- Kažu naši stari: "Pamet se dobija na rođenju, ali lako se gubi ako prepustiš drugima da te vode kao ovcu."
