Klizište mi pojelo kuću

Prodajem kuću na Umci, u naselju Duboko, kuća je prešla samo 10-ak metara. Ovaj oglas osvanuo je na internetu. Napisao ga je neki kompjuterski šaljivdžija ili očajnik, jer je 500 porodičnih kuća, vila i vikendica između desne obale Save i autoputa za Obrenovac nadomak Umke, zaista krenulo prema reci jer je proradilo jedno od najvećih klizišta u Evropi.

Radoslav Spivak na ruševinama svog doma

Na 10 metara ispod naizgled lepe i plodne zemlje na kojoj su kuće sagrađene nalazi se takozvana laporovita masna glina. Zemlja klizi, pucaju zidovi, ruše se krovovi, krive se bandere, otvaraju se jaruge ispod temelja i gutaju beton i ciglu. Svake godine popravlja se četiri kilometra autoputa kroz Duboko, ali asfalt puca kao da ga buše betonske krtice.

Otrovne vode

Radoslav Spivak jedan je od ljudi kome je klizište progutalo kuću na Umci. Danas stanuje kao podstanar u Beogradu, odakle se dva puta nedeljno uputi u naselje Duboko da obiđe plac i gomilu cigala i betona, jer je samo to ostalo od njegovog doma.

- Ostao sam bez krova nad glavom i kao mnogi, moram da se snalazim. Sa suprugom Maricom živim u Beogradu, plaćamo stan - priča ovaj 58-godišnjak pokazujući prirodno stratište na kome se hoda korak po korak jer neoprezni pokret vodi u razjapljene čeljusti ispucale zemlje i gline.

Temelja nema, progutala ga je zemlja. Gomila građevinskog materijala i šuta polegla je po glini koja se žuti kao dukat. Radoslav pokazuje gde je bila terasa, kuhinja, dnevni boravak, spavaća soba...

- Jednospratnu kuću od 132 kvadrata kupio sam 1991. od slikara Radoslava Trkulje i uselio se u nju sa suprugom Maricom. Radio sam tada kao asistent režije i scenograf u TV Beograd. Mislio sam da sam pronašao svoj raj na zemlji. Bio sam u ekipi koja je realizovala školski i naučni program, ponekad sam i po tri meseca bio na terenu. Jedva sam čekao da se vratim kući, da vidim ženu i ćerku Aleksandru, unuku Milicu i unuka Mihajla koji su nam svakog vikenda dolazili u posetu. Bio sam srećan čovek dok mi život zajedno sa kućom nije krenuo nizbrdo 2000. godine, kada je proradilo klizište. Sećam se da sam se vratio sa terena i da me je Marica plačući odvela na sprat da mi pokaže pod u spavaćoj sobi koji se bukvalno raspao. Krov je popustio i prokišnjavao je - priča Radoslav.

Spivak se upustio u bitku sa klizištem, pokušavao je da zakrpi zidove, da sanira bunar koji je dobio oblik jajeta, da spase krov, ali uzalud...

- Što je najgore, nesreća nikada ne ide sama. Moja Marica se razbolela, kost na nozi počela je da joj truli. Ne razumem se u medicinu, ali lekari kažu da je uzrok njene bolesti bila zaraza od nečiste zemlje. Septičke jame na placevima iznad mog, poviše autoputa, počele su da pucaju, fekalne vode krenule su nekim podzemnim kanalima prema reci, natapale i trovale zemlju. Marici su hirurzi odsekli stopalo, dobila je invalidsku penziju, a ja sam morao da dam otkaz u TV Beograd da bih je negovao.

Srdžba prirode

Iz ove kože se ne može, kaže Radoslav. U RTS ne može da se vrati, a stigle su ga i godine. Radi šta stigne jer od Maričine invalidske penzije ne može da se živi. Završio je srednju dizajnersku školu, a onda i akademiju za dizajn u Zagrebu pre nego što se zaposlio u TV Beograd. Sada mu to znanje pomaže da pravi svetleće reklamne panoe i nazive radnji i firmi po Beogradu.

- Kao televizijski radnik svašta sam video i doživeo na terenu, ali nikada nigde nisam video ovakav bes prirode. Nisam jedini beskućnik, armija nas je krenula iz Dubokog da traži da od grada Beograda i opština Čukarica utočište, stan, novčanu nadoknadu... Podneo sam zahtev, ali i tužbe.

Kada je prikupljao papire da bi mogao da ostvari svoja prava, otišao je na geološko-rudarski fakultet i tamo saznao neverovatne podatke:

- O klizištu Duboko se znalo još u Kraljevini Srbiji, kada je počela da se gradi pruga Beograd - Sarajevo - Jadransko more. Graditelji nisu tada čačkali mečku, izbegli su ovaj deo zemljišta gradnjom tunela Duboko koji prolazi kroz stabilan greben. Ovde je bila zasađena šuma i svaka gradnja je bila zabranjena. Posle Drugog svetskog rata opština Čukarica je počela da izdaje dozvole za gradnju, šuma je posečena, ljudi su kupovali placeve, zidali. Đavo je došao po svoje. Sada opštinari prebacuju krivicu na grad, a ovi na opštinu, pravo vrzino kolo. Tužio sam i opštinu i grad, kako su mogli da izdaju dozvole iako se znalo za klizište. Sada je Generalnim urbanističkim planom predviđeno da ovuda prođe novi autoput Beograd - južni Jadran, obećavaju da će klizište biti sanirano, da ćemo moći da se vratimo na svoje placeve ili da će oni kojima se kuće ruše biti raseljeni, da će ovde biti ponovo posađena šuma i napravljena ekološka zona. Kada, to se još ne zna. Ja sam kao i mnogi iz naselja Duboko postao beskućnik, a čovek bez kuće je kao drvo bez grana - zaključuje Radoslav Spivak...