U Lazarevoj kolevci ostalo 90 Srba

Na kamenom uzvišenju s kojeg puca pogled na brdovite obronke zaronjene u krivudavu reku, po legendi, nalazila se kolevka cara Lazara. Knez Hrebeljanović rođen je 1329. godine u selu Prilepac kraj Gnjilana, na mestu koje je bio ulazak u Dušanov zlatni grad, jedno od utvrđenja koje je štitilo prolaz ka bogatim rudnicima Novog Brda. Put do sadašnjih čuvara kolevke svetog cara vodi u selo Boževce, sa oko 90 Srba.

Boževce, selo zaboravljenih duša

Osnovnu školu pohađa desetoro dece. Među kućama sagrađenim od oplate, dvorišta podvezanih upletenim drvenim ogradama, vreme je odavno stalo. Jedina prašnjava ulica bila je sablasno prazna. Tišinu među krovovima prekinuo je pas dotrčavši do obližnje ograde, gde je glasnim lavežom oglasio goste.

Penzija pusta želja

Iz sale kraj crkve izlaze domaćini da pozdrave goste. Za sofrom obnovljene, ali ipak i dalje oronule kuće sedelo je nekoliko muškaraca zauzetih pričom o u čvor upletenim problemima. O teškom životu na koji su se odavno svikli, a trude se da ga razgovorom olakšaju.

- Kako živimo? Nikad bolje! Uživamo! Imali smo prodavnicu, zatvoriše je. Imali smo ambulantu, zatvoriše je. Za svako selo uvek ima, a za Boževce nema. Eto, tako nam je - počeo je priču Bora Simić, 50-godišnji poljoprivrednik.

Pomoćni radnik u školi Nikola Perić kaže da za svojih 63 godine ne pamti da je bilo kada nekom bilo stalo do meštana ovog sela. - Mi smo u selu Boževce ugroženi. Od Mesne zajednice Ropotovo jedan ekser nismo dobili još od oslobođenja, a vi izračunajte koliko je prošlo od posle Drugog svetskog rata. Pogledajte! Jasno je da nikoga ne interesuje da li ćemo ovde opstati.

Kao i iz svakog sela gde nema posla, struje, telefonskog signala, a često i vode, svako ko je mogao odavno je otišao. Starosedeoci su ponosni što su ostali na mestu na kome se stvarala istorija, ali strahuju da će se njihov rodni kraj pretvoriti u prazne zidine bez žive duše.

- Boževce će za šest-sedam godina izumreti. Nek Bog poživi naše stare, ali većina meštana je u poznim godinama. U selu nema sedam-osam ljudi mlađih od 50 godina. Svi koji su radili u preduzećima uspeli su da uštede i odu. I pre 1999. godine slično se živelo, ali su bar ranije dolazili funkcioneri da nas obiđu. Bar su nas se ponekad setili - dodaje Bora Simić.

On objašnjava da su meštani uglavnom obrađivali samo njive, a danas skoro niko nema mesečnu penziju. Zaobišla ih je, kaže, pomoć države: - Mi iz Boževca smo totalno izbačeni iz socijalne pomoći. Ništa ne dobijamo! Ništa! U drugim selima svi imaju neka primanja, a kod nas ništa. Ovde čak ni stari ljudi nemaju ni dinar mesečno!

Jagnje za lekove

Njiva Nikole Savića, 71-godišnjeg poljoprivrednika, nalazi se baš kraj mesta gde je po predanju rođen knez Lazar i gde je ove godine postavljen kamen temeljac za izgradnju crkve Lazarice:

- Baš ta livada je naša. Svi smo se ovde bavili poljoprivredom, ali je problem što pod stare dane ne mogu više. Tako sam jednu njivu prodao, a sada ti Albanci neće da mi plate, a u KPS kažu: "Pa što nas nisi zvao kada si je prodavao, nego tek kada neće da ti plate!"

Istina, sa Albancima ranije nismo imali problema, ali otkako su došli neki novi Albanci, ponekad nam prave probleme. Kradu stoku od nas sirotinje. Ali, inače sa njima nemamo problema, idemo slobodno na pijacu, ne stide se da govore srpski, uzimaju naš dinar srpski, tako da nema problema.

Pokazujući kako se telefonski signal lovi na obližnjem brdu, Bora Simić kaže kako lekar u selo nikad ne dolazi. - Ako se neko razboli, ide da zovne nekog komšiju da ga odveze do lekara u Kosovsku Kamenicu. Oni ne dolaze ovamo na poziv. Strašno je da nema nijednog bolničara da nas obiđe. A kako da kupimo lekove kada nemamo ni plate ni penzije? Ako si bolestan, prodaš jagnje ili jare, ako imaš. Ako nemaš, onda se drugačije snađeš.

Nikola Perić stoji ispred škole koja nosi ime njegovog prezimenjaka - Trajka. U zgradi nešto novijeg datuma nalaze se sablasno prazne učionice.

Sve ukupno 10 đaka, koji se zimi greju uz furunu, pohađa osam razreda. Na zidovima vise radovi s časova likovnog, šestari i lenjiri koji se već dve decenije ne koriste u nastavi.

- Jedno dete ide u prvi, u drugom imamo dve učenice, u trećem jedno dete, četvrti razred nemamo.. Sve je manje dece. Uslovi za njih su ovde nikakvi. Deca nemaju apsolutno ništa. Nemaju igralište, pa čak ni stativu da u nju udaraju loptom. Opština Ranilug nas je otpisala - konstatuje Nikola.

Na kraju razgovora za starim drvenim stolom, uglačanim od upotrebe, ostala je samo nada Srba iz kolevke kneza Lazara: - Svakog dana se nadamo da će biti bolje, ali taj dan nikako da stigne. Nada nas održava, verujemo u bolje sutra. Ne možemo da odemo odavde, ovo je sve što imamo. Ali, mnogo nam je teško.