Ranjeni Srbin: Oca mi ubili zbog vere
Čuo sam rafal i video oca kako pada, ali ne mogu da se setim da li su ubice izašle iz kafane, ili su ga čekale ispred, priča Dobrica Putnik.
Teško povređeni Dobrica Putnik (23) kojeg su Albanci ranili iz lovačke puške, a njegovog oca ubili na izlazu iz kafane "Burimi" u selu Zrze kod Velike Hoče, oporavlja se u Kosovsko-mitrovičkom zdravstvenom centru i njegovo stanje je stabilno.
Na Hirurškom odeljenju lekari su izvadili parče metala, najverovatnije deformisani metak, a narednih dana nakon novih pregleda biće obavljen još jedan veći hirurški zahvat.
Hirurg dr Gojko Igrutinović objašnjava da Dobrica Putnik u organizmu ima metalne projektile, pa je neophodno obaviti novu hiruršku intervenciju. On je prilikom napada zadobio više ustrelnih i prostrelnih rana u grudni koš, trbuh i nadlakticu. Svi vitalni organi su dobro navodi doktor Igrutinović.
Putnik je još u šoku i ne može da poveruje da mu je otac smrtno stradao. On je za "Politiku" kazao da je vera u ljude, bez obzira koje su vere i nacionalnosti, njegovog oca koštala života:
"U subotu, cela naša porodica je spremala zimnicu i ništa nije nagoveštavalo šta će se dogoditi. Svi smo bili raspoloženi, a kada smo završili s poslom otac se latio harmonike koju je bez ičije pomoći naučio da svira i otpevao svoju omiljenu pesmu 'Moj dom je negde na jugu'. Bili smo još neko vreme kod kuće, a onda je otac predložio da odemo u Zrze, u kafanu njegovog prijatelja. Nisam ni slutio da će mi to biti poslednja vožnja sa ocem”, sa suzama u očima tiho priča teško povređeni Dobrica.
"Moj otac je nekada radio u Zrzu i sa svima je bio dobar, ne samo tu i sa tim Albancima već i sa svim dojučerašnjim komšijama. Sedeli smo možda i poduže u kafani i ja sam ođednom predložio da krenemo kući. Kao da sam nešto predosetio. Ođednom me je obuzela neka crna slutnja i kao da me je struja probila. Otac je kazao, ti idi, a ja ću samo da popijem ovo pivo. Sedeo sam u kolima nekih 10 minuta, nije me držalo mesto, a sve vreme sam gledao ka vratima kafane iščekujući da otac izađe. Kada se pojavio na vratima kafane iza njega su bila dva čoveka", priča Putnik i nastavlja:
"Nisam mogao da vidim ko su, a nisam nešto ni obraćao pažnju. Ođednom se čuo rafal. Video sam da otac pada, ali ne mogu da se setim da li su ubice izašle iz kafane ili su ga čekale ispred. Izleteo sam iz kola ne bi li pomogao ocu, ali ubice su krenule ka meni. Krenuo sam prema kolima i tek tada osetio jak bol u vratu i stomaku. Uspeo sam sav krvav da sednem i da vozim nekoliko stotina metara, a poslednje čega se sećam jeste da je auto počeo da se zanosi, a ja sam se posle sat vremena, čini mi se, osvestio i krenuo ka putu gde su naišli neki ljudi i odvezli me do Đakovice", potreseno i tiho kao za sebe govori Dobrica i dodaje da bi sve bilo drugačije da je oca uspeo da izvede iz kafane.
Dobrica Putnik je iz Đakovice prebačen u Prizrensku bolnicu gde ga je istražni sudija ispitivao čak četiri sata:
"Nisu me previjali, a tek pred transport, u ambulantnim kolima iz Velike Hoče iz Prizrenskog suda su, čuo sam, doneli nekakve gaze", kazao je Dobrica koji je kod kuće ostavio suprugu i trogodišnjeg sina Luku, ali i majku i brata i sestru koji u Kosovskoj Mitrovici uče školu.
Dobrica je rekao da je njegov otac verovao da im se nikada i ništa ne može dogoditi od "prijatelja i komšija Albanaca", jer nikom nisu učinili zlo, ali... nesreća „nas je snašla tu u kafani u koju je moj otac i ranije dolazio”. Kaže da nije tačno kao što se u prvi mah čulo da su Hrvati.
"Mi smo Srbi pravoslavne vere. Verovatno mi je otac zato ubijen. Zašto da stradamo zato što smo Srbi ili Hrvati ili bilo koje druge vere. Zar život zavisi od toga koje smo nacionalnosti, ili u kojoj smo crkvi kršteni. Ali, eto, mi smo stradali u kafani, drugi Srbi stradaju jer ne daju da im se seče šuma, treći stradaju na svom kućnom pragu, a sve zbog toga jer Albanci ne žele da živimo pored njih", rekao je Dobrica Putnik .
