Pred ženom muško ne plače

Stanu i Blagoju je skoro nasmrt pretukao UČK, a sutradan ih isterao iz sela, prebijeni starac je celu noć pešačio kroz šumu s flašom rakije oko vrata - da lakše izađe duša.

Ne daj bože taj film kad mi dođe pred oči! Kažem Stani, beži u kuću da ne gledaš šta će da mi rade. Ona neće. Njih petorica sa kapama UČK stadoše u dvorište, kad uhvati jedan onaj automat, pa je udari u glavu. Žena mi pade dole.

A njemu - ne dosta. Udri, udri, čizmom u glavu. Dva-tri zuba odletoše niz travu. A ja gledam. Ona viče, a ne mogu da joj pomognem. Jao! Krvavu je zatvoriše u letnju kujnu. E, onda, mene počeli. Udri, udri, udri! Stavili me u krug, pa pendrecima udaraju.

Al', reko sam, nek me ubiju, neću glas da pustim - priča o najtežem trenutku u životu 72-godišnji Blagoja Kotorčević, koji se odigrao na Vidovdan 1999. u selu Gatnje kraj Uroševca.

Kao da je na sto svog skromnog doma u Štrpcu servirao svoju nesreću. Stana, godinu dana starija, ćuti i briše suze.

Razdvojili se samo jednom u životu: Stana i Blagoje Kotorčević

 

- Izdržo sam batine dugo dok nisam pao u nesvest. Odveli me onda u kuću i udarali sve dok je telo davalo znake života. Kada završiše, zapalili cigaretu pred kućom. Tako se ne ponašaju ni divlji ljudi. Hajde, prema muškarcima, ali Albanci bar nikada nisu dirali žene. Stana je zvala u pomoć!

Došao komšija, star čovek, al čim me video onako krvavog pao u nesvest. Imao sam strašne bolove. Otvorene rane, sve se meso vidi. Od glave do vrata bio sam crn, sve se krv zasirila.

Koža na košulji

Usred noći komšije Srbi su Blagoju odvukle do susedne kuće.
- Al sutradan došli ponovo UČK. U jedan sat noću, lupaju, oće da slome vrata. Ulaze i čude se: "Aaaaa, pa ti si živ?!" Jedan naređuje: "Izlazi napolje", a drugi već sprema automat da me ubije. Kad stara komšijka pita: "Šta vam je dužan ovaj čovek? Znam koji si i čiji ste, svakom od vas, a vi razmislite šta radite."

Ali košmaru nikad kraja. Albanski ekstremisti su im dali rok da nestanu iz sela. Blagoja i Stana su morali da se rastanu, prvi i jedini put u životu.

- Na Vidovdan su nas isterali. Stana je mogla putem do Uroševca, a muškarce su ubijali ako ih vide na putu. Kažem ženi: "Pusti stoku na slobodu i što im bog da, a ti uzmi tašnu i lekove i kreni."

Nisam mogao da ustanem od stolice, a planirao sam da idem kroz šumu. Stana mi kaže da su u kući sve razbili i nakači mi flašu naše stare dobre rakije oko vrata. Mislio sam, ako vidim da ne mogu, ću se napijem, lakše da izađe duša. Ohladim se u šumu, kažem, i onako sam bio polumrtav. Zagrlim je i krenem. Najteže je što nisam smeo da sednem negde. Samo ako ima da se naslonim. Ne rade ni ruke ni noge.

Blagoja, koji je tad imao 60 godina, iako isprebijan prešao je 30 kilometara kroz šumu. Sutradan je stigao do štrbačkog sela Bitinja.
- Idem putem, a pravim one osmice kao da sam totalno pijan. Ne može više da izdrži snaga. Bila jedna prodavnica, a ljudi se smeju od tuda. Ne znaju moju muku. Misle, napio se ovaj. Kad sam zavrno onu košulju sa mene, a ono koža osta na njoj. Oni se uhvatiše za glavu.

Jedan od meštana povezao ga je do sela Berevce, gde mu je živeo sin. I tada ih je jedinica UČK zaustavila.

- I tu mi je jedno od najtežih sećanja u životu. Kažu: "Priznaj koga su ti sinovi ubili!" Ja kažem da nisu nikog, a oni dodaju: "Onaj jedan nam je pobegao za Srbiju, a ovaj drugi je u naše ruke. Hoćeš da vidiš sliku kako ti je bio lepotan?' A, ja neću. Ne mogu. Ne smem. Na kraju me ostavi vozač pred kućom gde mi je sin živeo. Onako mlitav zakačio sam se za ogradu. Nisam imo snage da zakoračim. Kuče laje, laje, laje... tek sin mi otvara vrata!

Podstanari do smrti

Pade Blagoji kamen sa srca. Sinovi su ga bili oplakali. Stariji, koji je u Srbiji, nije verovao da mu je otac živ.
- Odmah me odvedoše kod lekara. Doktorki pozlilo kada je videla kakve su rane. Dala mi dve injekcije protiv bolova. Jednu, pa drugu veštački hranu. U Štrpcu je bila američka vojska i ja odmah kažem da idem u Uroševac. Idem po Stanu.

Ali, komandant američkog Kfora nije znao srpski. Prevodilac je bila Albanka.
- Sve je suprotno govorila. Srećom, moja snaja je profesor engleskog, i kada joj dojadilo, kaže joj: 'Gospođo, sram vas bilo što ne govorite istinu.' Kažem da mi je supruga u Uroševcu i molim da idemo da je spasemo.

Čekali su da stigne vojska iz Bondstila.
- Kad smo stigli u Uroševac na trg gledam sve poznati ljudi, ali nijedan nije ceo. Svi u zavojima. Neki po glavi, neko ruku, neko nogu... Neki plaču, žure da me zagrle, pitaju kako sam. A ja se šalim: 'Ej bre, pa ja sam velika ličnost, viš da mene prati američka vojska.'

Stana ga je čekala šćućurena kraj stuba.
- Nisam znala gde da idem. Ljudi me guraju, ćuškaju, će da me utepaju. Odoše jedni, drugi, a ja sam se zguguljila kraj jedan stub i čekam. Čekala sam da on dođe - zagrcala je Stana u suzama.

Skućili su se u napuštenim vikendicama na Brezovici, dok nisu pronašli stari kućerak u Štrpcu za koji odvajaju 30 evra mesečno, od 16.000 dinara penzije. Najviše ode na lekove, a za hranu šta ostane. Od Crvenog krsta pomoć stigne katkad. Bar kad bi metar drva dobili.

Dvoje staraca čuvaju jedno drugo. Stana redovno mete kuću. Na zid je načičkala slike unučića, ikone, i ogledala s miljeom preko. Pere Blagoji košulje, plete džempere. A taj život nije ni blizu gazdinstvu od četiri hektara. Dve kuće ostale u Uroševcu.

- Plačem! Plačem od ujutru do uveče! Svaki dan! Kad mi padne na pamet, gde sam živela, kako sam živela, kakve smo sve lepote imali. Stvaraj, stvaraj, stvaraj, 60 godina i za noć ode! Toj penziče samo za lekovi. Mi bolesni. I od srce, i od bruh i sve živo... .

Blagoja se sve vreme smeška dok pretura po mislima muku za mukom. Tek kada je Stana izašla na vrata, uhvatio se za grudi, a krupne oči mu se napuniše suzama:
- Neću pred njoj da plačem. Al mnogo je teško!