Momčilo Perišić, general na paraglajderu
O ulozi generala Momčila Perišića u ratnim događanjima s početka devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije, posebno Zadru i Mostaru, a zatim i o njegovoj ulozi u vreme petooktobarskih promena i politici Srbije nakon toga najbolji sudija će biti vreme. U međuvremenu, general Momčilo Perišić je pred Međunarodnim sudom u Hagu prvostepenom presudom osuđen na drakonsku kaznu od 27 godina što je zaprepastilo i najveće pesimiste.
Rođen je 22. maja 1944. godine u selu Koštunići u Srbiji. Oni koji Momčila poznaju od detinjstva kažu da se izdvajao od druge dece. Iako sitnije građe, Momčilo je bio čvrst kao kremen, živahan i veoma inteligentan, pa se stalno među decom nametao kao vođa. Sve što su drugi radili na strunjačama u sprotskim halama, Momčilo je mogao da uradi na livadi dok su čuvali stoku - da napravi stoj na rukama na vrh stoga sena.
Kao jedan od najboljih đaka završio je četvorogodišnju školu u Koštunićima, osnovnu u Pranjanima, a zatim je završio ekonomsku školu u Čačku. Leta je provodio u Koštunićima zajedno sa svojom braćom Slobodanom, Radisavom i Ljubisavom, sa braćom od stričeva i komšijskom decom i tako je bilo sve dok nije završio Vojnu akademiju kopnene vojske i 1966. postao oficir JNA.
No i tada, uvek kada je imao vremena, dolazio je Koštuniće jer je voleo da provodi slobodno vreme u razgovoru sa seljacima, a kasnije, kad su mu umrli otac Srećko i majka Desanka, pored stare porodične kuće napavio je za sebe, suprugu Smilju i sinove Sašu i Igora kuću iz snova za penzionerske dane i, kako je tada govorio, mesto gde će uživati s unucima. U bašti je svake godine sadio poneku šljivu.
Ratna događanja na teritoriji bivše Jugoslavije zatekla su 1991. godine Momčila Perišića na dužnosti komandanta Artiljerijskog komandnog centra u Zadru.
- Juna 1990. sam u starom "jugu" punom stvari sa ženom i mlađim sinom stigao u Zadar. Stariji sin je studirao mašinstvo u Sarajevu - pričao je Perišić.
Kasnije će ga hrvatski sud proglasiti ratnim zločincem i osuditi na 20 godina zatvora zbog bombardovanja Zadra.
Perišić je januaru 1992. imenovan za komandanta Bilećkog korpusa, a potom, u junu 1992, nakon povlačenja JNA u Srbiju, 29. avgusta 1993. godine je imenovan za načelnika Generalštaba VS umesto generala Živote Panića. Spočitavali su mu granatiranje Mostara, reketiranje Zagreba... U miloševićevskim medijima su ga zvali Vitezom, a u Mostaru je stekao nadimak Ponoć Zove, jer je voleo da se javlja u noćni program lokalnog radija i zahteva povlačenje neprijatelja ili prekid paljbe. Sa dužnosti je smenjen 24. novembra 1998. godine jer je držao govor u Gornjem Milanovcu, kritikujući poteze tadašnje vlasti i Slobodana Miloševića po pitanju Kosova.
Jednom prilikom Milošević je počeo da viče na generala Perišića, a ovaj mu je odgovorio da on jeste artiljerac i da je istina da artiljerci slabije čuju, ali da nema potrebe da Milošević toliko viče.
Momčilovi rođaci iz Koštunića tvrde da nije imao ambicija da se bavi politikom. Međutim, nakon smene sa mesta načelnika Generalštaba VS priklonio se antimiloševićevskom DOS-u, a nakon 5. oktobra obreo se u vladi Zorana Đinđića, kao njen potpredsednik. Ipak, bio je protiv izručenja Miloševića Hagu ili u zemlji, ali je imao veoma loše mišljenje o Mirjani Marković.
Bio je u veoma dobrim odnosima sa Vojislavom Koštunicom sve do marta 2002. godine kad je u motelu "Šarić" na Ibarskoj magistrali uhapšen pod optužbom za špijunažu u korist SAD, nakon čega je dao ostavku na mesto potpredsednika Vlade.
To Koštunici nije mogao da oprosti jer je bio ubeđen da on stoji iza njegovog hapšenja. Kad je protiv njega 2005. podignuta haška optužnica, tvrdio je da je to zbog toga što je odbio da svedoči protiv Miloševića.
Momčilo je obožavao sport, a posebno ga je je privlačio let paraglajderom, pa je sve mlađe Perišiće obučio u ovom ekstremnom sportu. Leteo je uvek kada je bio u prilici, pa i kad je privremeno puštan iz zatvora u Sheveningenu jer je govorio da jedino tako može za nekoliko minuta da obiđe i Koštuniće i Ravnu goru i Suvobor. Jedino nije ostvario jedan san, kako reče, da u penziji piše "knjige lepe književnosti".
