Spaliću se zbog Pahomija!
Monahinja Makrina i monahinja Paraskeva, starešina u ženskom manastiru Svete Bogorodice u selu Mrtvice, kod Vladičinog Hana, nakon što su fizički nasrnule jedna na drugu u vreme Bogorodičinog posta, dobile su naredbu od episkopa vranjskog Pahomija o pokajanju.
- Međutim, Makrina je opet pokazala neposlušnost i ostala je u manastiru u Mrtvici - kaže Pahomije.
On navodi da je Makrini, s obzirom na to da se nije pokorila niti pokajala, namesnik iz Vranja uručio akt o iseljenju iz manastira Presvete Bogorodice.
Monahinja Makrina ne poriče da su iz Eparhije pokušali da joj uruče akt o iseljenju govoreći da nije htela ništa da potpisuje kako.
- Pa, gde ja da idem posle 10 godina života i obitavanja u ovom manastiru, to je moja kuća. Od tog trenutka pokušavam da dođem do patrijarha. Sto puta sam zvala, oni mi kažu da je ili zauzet ili nije u Patrijaršiji. Ako dođu da me isteraju zapaliću se za primer, pa da Srbija i ovi iz crkve iz Beograda obrate pažnju na to šta se sve dešava u redovima crkve u Eparhiji vranjskoj - priča Makrina.
Monahinja Paraskeva kaže da se pokajala i svoju kaznu odslužila. Podsećanja radi, naočigled nekoliko meštana, potukle su se Milica Vidaković (1949) čije je monaško ime Makrina i Cveta Čalaković (1950), monahinja Paraskeva, starešina manastira Svete Bogorodice. Reagovala je i policija, hitna pomoć vidala je rane sestrama...
Sestra Makrina, majka petoro dece, iza koje je monaški staž dug 20 godina, tvrdi
Od svetinje - kafana
|
da je na nju, posle duge netrpeljivosti, fizički nasrnula monahinja Paraskeva, starešina manastira Svete Bogorodice, koja je tu došla prošle godine.
- Paraskeva mi ne da ni da jedem. Sve što ima u manastiru sve je zaključala. Da nije seljana, umrla bih od gladi. Od kada je došla iz Bosne sve radi da me otera iz ove svetinje i od ovih divnih ljudi u selu - u plaču govori Makrina.
Ona dalje priča da je za nekoliko godina, koliko je u Mrtvici, od zapuštenog manastira i okoline, uz pomoć dobrih ljudi u selu, napravila svetinju u koju svakoga dana dolazi sve više vernika.
- I posle svega digla je ruku na mene. U stvari, ne ruku nego letvu. Na mene ovako bolesnu. Sve radi da me otera pod zemlju, a tada će mi biti lakše - nastavlja mati Makrina.
Skoro identičnu priču, uz plač i lekarske nalaze, saopštava i sestra Paraskeva. Samo što su, prema njenim rečima, uloge bile obrnute. Sa njom razgovaramo u Vranju, u sedištu Eparhije:
- Ovde sam ja žrtva, a ne sestra Makrina. Ona je zlo, na mene je nasrnula sa očiglednom namerom da mi oduzme život. Od većih posledica spasli su me svedoci - majstori koji rade na manastirskom stepeništu - tvrdi sestra Paraskeva.
